Is(hrana) budućnosti?

Is(hrana) budućnosti?

Is(hrana) budućnosti? 1061 1064 Mikser

Za gasove poput metana i ugljen-dioksida čuli smo i pod imenom gasovi 
staklene bašte. O efektu staklene bašte i izazovu koji predstavlja često 
čitamo u vestima o globalnom zagrevanju, porastu temperature i topljenju 
velikih ledenih površina što dovodi do porasta nivoa mora. Prva 
asocijacija na ovo zagađenje je najčešće transport ili fosilna goriva, a 
ideju da hrana koju jedemo tome može da doprinese, malo kome pada na 
pamet. Prema podacima Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC), kada se emisija gasova staklene baste podeli na ekonomske sektore koji  ih proizvode, poljoprivreda i druga upotreba zemljista su u samom vrhu, doprinoseći čak 24% ovom zagađenju. Jedini veći zagađivač od 
poljoprivrede jeste proizvodnja energije sa 25% učinka, dok su transport, industrija i građevina procentualno manji zagađivači. Koliko često čistite frižider i nailazite na hranu kojoj je istekao rok? 
Šta tada radite sa njom? Kada odlazite u nabavku, kupujete li namirnice 
isplanirano tako da znate tačno šta ćete spremati i koliko ćete hrane 
pojesti? Ili pak kupujete u velikim količinama jer je lakše imati sve na 
dohvat ruke u svom frižideru?

Dileme vezane za viškove hrane i organski otpad nastao istekom roka 
namirnica ili našim lošim navikama postaje sve češća tema. Sa jedne 
strane, u supermarketima imamo sve veću ponudu gde nam je najegzotičnije voće dostupno kao i lokalni sir. Umotana u plastiku, u savršenim bojama i pakovanjima, hrana stiže do nas bez obzira na sezonu i udaljenost zemlje porekla. Ishranu zasnovanu na mesnim proizvodima ne dovodimo u pitanje podrazumevajući da svaki obrok treba da sadrži namirnice poput slanine, kobasice, piletine ili krmenadle. Frižideri su nam sve veći kako bismo velike količine hrane iz nabavke imali gde da smestimo, a ipak u kantama za smeće nalazimo sve više otpada nastalog od hrane koja se pokvarila jer je nismo na vreme pojeli. Taj otpad puni deponije, a često dovodi i do njihovog zapaljenja. Upotrebe za kompost ili biogas su retke, a viškova hrane sve više – iz domaćinstava, restorana, 
supermarketa i sličnih institucija.

Za gasove poput metana i ugljen-dioksida čuli smo i pod imenom gasovi 
staklene bašte. O efektu staklene bašte i izazovu koji predstavlja često  čitamo u vestima o globalnom zagrevanju, porastu temperature i topljenju 
velikih ledenih površina što dovodi do porasta nivoa mora. Prva asocijacija na ovo zagađenje je najčešće transport ili fosilna goriva, a ideju da hrana koju jedemo tome može da doprinese, malo kome pada na pamet. Prema podacima Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC), kada se emisija gasova staklene baste podeli na ekonomske sektore koji ih proizvode, poljoprivreda i druga upotreba zemljista su u samom vrhu, doprinoseći čak 24% ovom zagađenju. Jedini veći zagađivač od poljoprivrede jeste proizvodnja energije sa 25% učinka, dok su 
transport, industrija i građevina procentualno manji zagađivači.

Ako samo laički razmislimo o ovome, računica postaje sasvim jasna. Tokom 
proizvodnje hrane koristi se velika količina energije. Za uzgoj stoke,  potrebne su obradive površine na kojima više ne može da se uzgaja hrana 
za ljude. Za uzgoj preradu i transport hrane potrebna je voda i energija. Kod uzgoja govedine, oslobađaju se i velike količine metana zbog načina na koji sistem za varenje kod ovih životinja. Na kraju, primera radi, jedna glavica belog luka prelazi put od Japana do Srbije kako bi se prodavala zapakovana u plastičnu mrežicu u supermarketu. Kako u mrežici dođe više glavica nego što nam je potrebno, često se višak osuši ili proklija i završi u kanti za smeće. Isto je i sa voćem, povrćem, ribom i mesnim proizvodima. Začarani krug potrošnje resursa na proizvodnju hrane završava se na deponiji gde ponovo emituje štetne gasove i uzrokuje požare i dodatno zagađenje.

U ovom začaranom krugu, kako izgleda hrana budućnosti? Za početak, hrana budučnosti je lokalna, dolazi od malih proizvođača koji je uzgajaju na zemljištu bez nepotrebnih pesticida i štetnih materija. Zatim, ona je 
zasnovana na povrću i biljnom proteinu, a ne na mesnim proizvodima. 
Najnovija istraživanja pokazuju da mesni i mlečni proizvodi priozvode 
samo 18% kalorija i 37% proteina, a zauzimaju većinsku površinu 
obradivog zemljišta – čak 83%. Biljni protein nalazi se u mahunarkama 
poput pasulja, graška i sočiva, kao i u lešnicima, bademima i drugom 
orašastom voću. Veganska i vegetarijanska ishrana ne moraju biti jedina 
opcija, ali racionalnija upotreba mesnih proizvoda već može doprineti 
rešenju. Hrana budućnosti se takođe kupuje u onim količinama u kojim nam je zaista potrebna. Viškovi se bacaju u organski otpad koji se u 
domaćinstvu može kompostirati (čak i na terasi), a na nekom širem polju 
koristiti za proizvodnju biogasa.

Hrana je novi medium komunikacije. Kroz hranu i njene ukuse upoznajemo drugačije kulture, predele i ljude. Još važnije, uz pravilan pristup hrani pomažemo planeti. O razlozima, izazvima i rešenjima za viškove hrane u Srbiji sa relevantnim akterima pričamo na posebom panelu u okviru Mikser SHIFT konferencije. Ako želiš da promeniš svoje navike i budeš deo rešenja, prijavi se za karte čim budu puštene u promet, u četvrtak 25. Aprila. A ako budeš pažljivo pratio/la, videćeš da te na 
Mikser festivalu čekaju i neke praktične degustacije.

Staša