U okviru projekta „Ona hoda sama kroz grad – Za bezbedniji Kragujevac“ koji realizujemo u saradnji sa UNW Agencijom za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji, Britanskom ambasadom u Beogradu i lokalnim partnerima Kragujevca, Mikser tim je nedavno posetio Savez slepih Kragujevca, Prvu kragujevačku gimnaziju i Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom.
U cilju unapređenja urbanih rešenja koja doprinose većoj bezbednosti i funkcionalnosti javnih površina za sve njihove korisnike, posebnu pažnju želeli smo da posvetimo najosetljivijim društvenim grupama i kroz njihova iskustva dubinski istražimo ritam i potrebe Kragujevčanki i Kragujevčana.
U te svrhe prvo smo pokrenuli sveobuhvatnu anketu kako bismo uspeli da se približimo što većem broju stanovnika, ali bio nam je neophodan direktan kontakt i razgovor o svemu onome što naše komšije, prijatelji, rodbina i saradnici osećaju i doživljavaju, a ne može se otkriti zaokruživanjem unapred datog odgovora.
Govoreći o bezbednosti žena i devojčica i svih osetljivih grupa, po pravilu nam prvo na pamet dolazi nasilno ponašanje pojedinaca ili grupa, nasrtaji i zastrašivanje, ali su nam anketa i razgovori potvrdili da je pitanje bezbednosti daleko suptilnije, da su problemi uvreženiji, te da njihovo rešavanje zahteva studiozan i sistemski pristup svih aktera drušva: donosioca odluka, udruženja, obrazovnih ustanova i pojedinaca.
KO BRANI DEVOJČICE
Kragujevački gimnazijalci dočekali su nas radoznalo i nestrpljivo, da nam ispričaju kako oni vide i koriste svoj grad, budući da ga baš oni verovatno i najbolje poznaju iz svih uglova, noću, danju, a da su retko pitani za mišljenje…
- Veći deo mesta gde uveče izazimo ili prolazimo u povratku kući, nisu dovoljno osvetljena. Takođe, nema nekog naročitog, organizovanog sadržaja u čitavom gradu, pa su neki delovi uveče potpuno pusti. S druge strane, kada su neke veće utakmice, postoje mesta na kojima se skupljaju huligani i onda je najbolje držati se po strani… – izdvojili su gimnazijalci.
Nakon popunjavanja ankete, srednjoškolci su nam pomogli da na mapi prepoznamo „neuralgične tačke“ koje njima predstavljaju nebezbedne prostore, naročito u večernjim satima.
I oni su, kao i prethodne dve grupe, nerazumevanje i nezainteresovanost okoline, pogotovo odraslih prepoznali kao vodeći problem.
- Na prozivke i dobacivanja mladim devojkama u kafićima niko ne reaguje. Ljudi se osećaju slobodno da nam dobace šta god im padne na pamet, samo zato što smo devojčice i zato što smo tu, a retko kada neko stane u našu odbranu. Zbog toga se ne osećamo sigurno i prijatno i najčešće ne znamo šta drugo da radimo nego da se sklonimo, nadajući se da će prestati i da nas te osobe neće pratiti kada odemo – istakle su devojčice.
SEDETI KUĆI
Najveći izazovi sa kojima se Kragujevčanke i Kragujevčani susreću, ma kojoj grupi pripadali u velikoj meri tiču se bezbednosti u saobraćaju, kako u javnom prevozu, a tako i u ulozi pešaka. Naročito je pitanje veliko kada u saobraćaju ne učestvujete vozeći se u vozilu, ali trotoare, pešačke prelaze, parkove i prilaze javnim ustanovama koristite vozeći se u invalidskim kolicima – motornim ili običnim, ili hodate uz pomoć belog štapa…
- Prišla mi je saobraćajna policajka dok sam motornim kolicima prelazila pešački i doviknula mi je: „Šta sad s tobom da radim, kolica su ti prespora, semafor će se zatvoriti?“ – priča nam jedna članica Centra za samostalni život. Njen prostor za kretanje ograničen je na petnaestak sekundi za prelaz ulice, visokim bankinama, neprohodnim trotoarima i nepreglednim deonicama saobraćajnica zbog kojih ona nije dovoljno vidljiva motorizovanim učesnicima saobraćaja.
Ona nije sama ni jedina. Nove, savremene zgrade koje se podižu u Kragujevcu nemaju pristupne rampe, a često su projektovane tako da i ne mogu da se naknadno postave. Slično je u većini javnih ustanova u kojima ona, kao i svako drugi, treba da obavi administrativne i druge poslove.
- Htela sam da podignem penziju u banci, a službenica nije htela da izađe napolje niti da, videvši me sa svog radnog mesta, uzme moja dokumenta od jednog čoveka i preko njega mi da penziju. Iako ima obavezu da izađe. Rampe naravno, nema, pa je nekoliko ljudi moralo da me podiže preko stepenica, da bi mi ona najzad rekla: „Zato ljudi poput vas treba da sede kući, da do ovoga ne bi dolazilo“ – priča nam sagovornica. Ali dodaje da ne odustaje i ne sedi kući, iako bez muške pratnje retko odlazi nekuda. Nekada joj je prepreka obična rupa na trotoaru, ali dešavalo se da ne može da se odbrani od pasa lutalica koji instinktivno kidišu na točkove. Dogodilo joj se jednom da, iako čopor nije napao nju direktno, malo je falilo da prevrnu kolica.
Na nerazumevanje, osudu i očekivanja okoline o tome, kako bi trebalo ili ne bi trebalo da se ponaša osoba sa invaliditetom, navikla je odmalena, ali dodaje da je podizana u okruženju koje ju je učilo da može i da je sposobna za sve.
I ZAKON PROTIV SLABIJIH
Na gotovo iste prepreke nailaze i naši sagovornici iz Saveza slepih: raskrsnica nadomak prostorija udruženja predstavlja nepregledno saobraćajno čvorište na kom semafor postoji, ali nikad nije radio, učesnici u saobraćaju ne mogu na vreme da spaze jedni druge, a nošenje belog štapa retko kad ima efekta jer vozači toliko brzo voze, da nemaju vremena ni da ga primete. Ipak, osim urbanističkih i komunalnih problema, shvatili smo da i zakonski okviri, paradoksalno, ponovo ne idu naruku slepim i slabovidim ljudima.
- Pošla sam da pređem ulicu, kao što sam i hiljadu puta pre toga na tom mestu, na obeleženom pešačkom prelazu. Nosim beli štap, svakome je jasno da ne vidim. Tada me je „pokupio“ autobus i imala sam ozbiljne povrede zbog kojih sam ozbiljno vreme provela u bolnici i u kritičnom stanju. Tek, proglašena sam krivom za tu nesreću i morala sam tada na sve, još da platim dvadesetak hiljada dinara kazne za nešto kao, ometanje bezbednosti u saobraćaju ili tako nešto. Kako mi je posle rečeno, taj pešački je bio predodređen za demarkaciju i pomeranje. Ali kako sam ja to mogla da znam?! – kaže naša sagovornica.
Iako Savez, možemo sa sigurnošću da kažemo, funkcioniše kao proširena porodica svojim članovima, sa raznovrsnim kulturnim, društvenim pa i sportskim programima u kojima se oni druže, povezuju i podržavaju, sa sličnim osudama i neprihvatanjem društva susreću se i oni.
- Žao mi je što deca invalida mnogo brže odrastu, brzo im bude oduzeto to vreme u kom su samo deca i vrlo rano nauče da pomažu, da budu odgovorna. S druge strane, ponosna sam što moja deca nemaju predrasuda ni prema kome, što otvoreno prilaze svakoj osobi sa ljubavlju i saosećanjem – ističe članica Saveza slepih u Kragujevcu.
Razgovori koje je Mikser tim imao sa Kragujevčankama i Kragujevčanima, kao i anketa koju možete popuniti OVDE, poslužiće da kreiramo vodič za planiranje gradova koji će pomoći donosiocima odluka i profesionalcima iz oblasti urbanog planiranja da ubuduće javne prostore oblikuju tako da minimizuju ili sasvim preduprede bezbednosne izazove.
Takođe, cilj nam je da otkrijemo u kojoj meri je tolerancija na nasilje nad osetljivim društvenim grupama, uvrežena u našem društvu kako bismo i u ovom segmentu pomogli ekspertima i donosiocima odluka da gradove učine jednako bezbednim, prijatnim i otvorenim za sve.