O nama

MIKSER NA PANELU „URBANA RECIKLAŽA“

U okviru pete izložbe Ženskog arhitektonskog društva pod nazivom „Oživljavanje“ otvorene nedavno u beogradskim „Silosima“ a koja prikazuje rad više od 70 žena arhitekata, održan je i niz panela koji su se bavili aktiviranjem stručnjaka u promovisanju i podsticanju ženskog stvaralaštva u arhitekturi, ali i pitanjima revitalizacije i reaktivacije zapuštenih i gradskih jezgara i buđenja šire javnosti o mogućnosti uticaja na to, kakvu prirodu i funkciju ovakvi prostori, kao veliki urgani resursi, mogu da zadobiju u budućnosti.

Arhitektkinja Maja Lalić iz Miksera na panelu „Urbana reciklaža“ podelila je sa sagovornicima i publikom iskustva aktivacije, tada javnosti nedostupnih „Silosa“ i industrijskih objekata Savamale kroz projekte kulturnih platformi Mikser Festivala i Mikser House. Uz Maju Lalić, u diskusiji su učestvovali i Darko Polić arhitekta-urbanista iz Novog Sada i Marko Korošec iz „Remorker architects“, dok je razgovor moderirala Žaklina Gligorijević, urbanistkinja i nekadašnja direktorka Urbanističkog zavoda.

Gligorijević, Polić, Lalić i Korošec na panelu “Urbana reciklaža”

– Kako se zapušteni prostori u Beogradu mogu revitalizovati bez velikih investicija? Ovo je uobičajeno pitanje arhitekata i urbanista u razdobljima društvenih kriza. Ugrožavanje autentičke arhitekture u takvim tranzicionim vremenima je gotovo pravilo i tada dva suprotstavljena načela postaju očita. Jedno je eksploatacija prirodnih resursa uključujući i zemljišta, dok je drugo želja za očuvanjem istorijskih  identiteta i karaktera – započela je diskusiju Gligorijević.


Jelisaveta Načić Mileniji Marušić

Žensko arhitektonsko društvo dodelilo je ove godine i Nagradu za životno delo Jelisaveta Načić za 2024, inspirisano ličnošću i delima prve žene arhitekte u Srbiji, Mileniji Marušić za izuzetan doprinos struci.


Kao inspiraciju i primere za razgovor, ona je prikazala i nekoliko primera revitalizacija beogradskih četvrti poput Amama kneza Miloša, Barutane, Starog Sajmišta i drugih…

-Beograd je dobar poligon za urbanu reciklažu. Ako se neko seća kako je današnja Beton hala izgledala pre 30 godina, zna da je to bio deo grada u koji se nije zalazilo: kokošinjci, pržionice kafe i rečju jedan neugledan kutak. Oživljavanje ovog prostora počelo je tako što je jedan pojedinac tu otvorio prodavnicu polovne odeće koja je polako izrasla u modnu reviju. Došli su prvi zvučnici napolju, prvi javni događaji su počeli da bivaju organizovani ovde poput velikog skupa urbanista Barselone u Beogradu 2007. To je do kraja promenilo namenu i izgled ovog prostora – navela je Gligorijević i dodala da arhitektura nije samo građenje objekata već je ona katalizator i treba da bude katalizator procesa  i odnosa, atmosfere u gradu.

Maja Lalić se nadovezala skrenuvši pažnju kako se u nekim domaćim krugovima džentrifikacija i dalje smatra pozitivnom pojavom kao trajnim stanjem dok javnost zaboravlja šta je javni interes i šta i gde je taj trg, agora na kojoj se kao građani susrećemo i održavamo dijalog.

-Nisam sigurna da postoji društvo koje je uspelo da održi tu vrstu dijaloga i interakciju građana i institucija i učini ih permanentnim. Revolucionari nakon revolucije nemaju posla, ali ovi odnosi su toliko dinamični da je neophodno neprestano ih prilagođavati, menjati, i budno pratiti. Bitno je Beograđane dovesti na sva ova mesta, upoznati sa drugačijom estetikom i namenom. Mi nismo imali vremena da izgradimo odnos prema modernističkom nasleđu, a postoji ozbiljna pretnja da to nasleđe bude uništeno pre nego što uvidimo njegovu vrednost – istakla je Maja Lalić i dodala da nisu uvek neophodne milijarde da se ovakav proces pokrene, već samo pravovremeni i dobar podstrek za kreativce da omoguće publici možda i prvi neposredan kontakt sa umetnošću.

Darko Polić podsetio je na oživljavanje Kineske četvrti u Novom Sadu u okviru projekta Evropska Prestonica Kulture.


Koloseumi se ne ruše

Korošec je tokom razgovora istakao i da građani ne učestvuju u javnim debatama o javnim prostorima i ne uključuju se u procese odlučivanja jer ih niko ne obaveštava sistemski.

Pitanje Sajma recimo, jeste vrlo komplikovano jer sa aspekta ekonomičnosti, to je jako težak, veliki i skup posao. Ali! Ali Sajam je Koloseum brutalističke arhitekture, a Koloseumi se ne ruše!!! Možda će neke nove generacije arhitekata i dizajnera proklinjati svoje deke i bake što su dozvolile da se ovakav monument izbriše sa lica Beograda – upozorio je Korošec.

-Naravno, ovde je već nešto postojalo, tiho tinjalo, ali se nikada pre toga nije profilisalo. Ali da samo da budemo jasni, EPK je politički projekat. Ipak, tu je nastao pravi kreativni distrikt. Ja sam bio potpuno opčinjen raznolikošću i neslućenim simbiozama: Studio za savremenu muziku koji se bavi istraživanjem zvuka elektromotora, udružio se sa servisom za popravku frižidera… Naravno, ovom projektu pomoglo je značajno što je Novi Sad neku godinu ranije proglašen Omladinskom Prestovnicom Evrope i bilo je izuzetno lako spojiti omladinsko preduzetništvo, kreativu itd. Tako su nastale te čuvene kulturne stanice kao što je Svilara – podsetio je Polić.

Kao jednu od važnih stavki za revitalizaciju starih kvartova i zgrada, Marko Korošec istakao je razliku između objekata zaštićenim merama Zavoda za zaštitu spomenika kulture i onih koji to nisu, budući da to umnogome menja procedure. Ali da je olakšavajuća okolnost što su osnove zgrada uglavnom optimalne i arhitekta bi, čak i da gradi iznova iz temelja, vrlo verovatno stvari postavio na isti način.

-U svetlu globalno bitne teme, Zelene Agenda i misije smanjenja CO2, obnavljanje zgrada je poželjnije od podizanja novih, a to je za nas ovde još logičnije zbog 20 godina ekonomske stagnacije. Naravno, obnavljanje zgrada podrazumeva daleko manju upotrebu sirovina i betona i time ima manje emisije ugljen-dioksida. S druge strane, bez obzira na predviđeno trajanje armiranog betona od nekih 100 godina, vi zgradu morate rekonstruisati na tridesetak godina. Jedan razlog je tehnološki i zgrada više nema tu vrstu kapaciteta za savremene poslove, a drugi je da se način poslovanja promeni i zgrada više ne podržava tu funkciju – kazao je Korošec.

Osim revitalizacije dela grada, Mikser House i Mikser Festival su “vežbali” participaciju sa građanima

U završnici diskusije, Maja Lalić je istakla da čak i evropskoj praksi u boljim sredinama nije sasvim ovladalo širokom participacijom građana u procesima odlučivanja o nameni i izgledu javnih prostora.

-Samo na primeru Savamale kod nas može da se vidi koliko su ti procesi beskrajni, kako se stalno građani moraju emanciopovati i vežbati tu participaciju, a donosioci odluka neprestano preispitivati. Dolaskom migranata imali smo veliki otpor okolnih stanara, ali kroz brojne razgovore, zajedničke aktivnosti, radionice, međusobne podrške, došli smo do momenta da je čitav komšiluk bio posvećen jednom, velikom i humanom cilju. Postoji sada i svest o tome da su građani najveći stručnjaci za svoje potrebe i svako planiranje javnih prostora bi moralo da ovu ekspertizu, njihovo iskustvo, uračuna u svoj dizajn. Konsenzus je sada fluidan jer postoji stalna fluktuacija potreba i društvo je stalna učionica. Tako da, osim što je jedan zapušten kvart Savamale revitalizovan, ovo je bila kontinuirana vežbaonica široke participacije za građane i ugrađivanje ovih principa u zvanične procese donošenja odluka o pitanjima od javnog značaja. Ove ideje danas čine osnovu nekoliko evropskih projekata koji se bave uticajem plavo-zelenih javnih površina na zdravlje i dobrobit ljudi i uključivanjem građana-stručnjaka u dizajniranje ovakvih rešenja. Gradovi poput Orhusa i Kopenhagena u Danskoj, Lođa u Poljskoj, Atine i Pireja u Grčkoj koji su pilot-gradovi projekata HEART i euPOLIS, direktno primenjuju ove metodologije u planiranje plavo-zelenih intervencija u javnim površinama  – zaključila je Maja Lalić.