Pesma „Could you be loved“ legendarnog Boba Marlija i „The Wailers“ dobio je prošle godine zvanični spot inspirisan Cedejom Marli i svime što čini za ženski fudbal na Karibima i Latinskoj Americi u okviru inicijative Fudbal je sloboda. Ovih dana na YouTube ova pesma ima više od 20 miliona pregleda, a uz Vanju Vikala Linnch-a koji potpisuje [vizuelni stil i] režiju, stoji i Nenad Mitrović koji je u kreiranju spota bio zadužen za produkciju, superviziju, menadžerski posao i čitav niz „šrafića“ koji oživljavaju priču devojčice u „muškom sportu“, praćenu energijom i duhom Boba Marlija u pozadini.
Taj obim posla ne čudi jer i Nenad sam kaže da nikada ne bi mogao da se opredeli za jednu stvar već da iz svega što radi crpi i novu energiju i nadahnuće za zadatke pred kojima se nađe.
Marlijeva porodica je oduševljena onim što su Nenad i Vanja doneli kao krajnji rezultat.
Njegovi planovi da ode u Japan i u tamošnju scenu unese dašak svoje kreativnosti i načina rada, ali i da u svoj izraz uveze prizvuk ove kulture (što radne što kreativne) ovih dana postaju realnost.
O tajni uspeha ovdašnjih filmskih i animatorskih kreativaca, čitave plejade izvrsnih stručnjaka koji se iza kamere staraju da gledalac dobije maksimalan kvalitet i uživanje u kadru, Nenad govori za Mikser.
Svetska filmska industrija ne prepoznaje previše lica sa ovih prostora, ali su ovdašnja imena činila kičmu ove produkcije iza kamere: od šminkera, kostimografa, jedinog Srbina koji je sedeo u žiriju nagrade Oskar itd… Postoji li i koji je to „x-faktor“, kreativnost koju profesionalci odavde donose u svet?
Prestalo je da me iznenađuje koliko ljudi iz našeg regiona srećem po svetu, koji rade u kreativnoj industriji.
Teško je to svesti na jedan razlog ali koliko god bilo kliše, imam utisak da je veliki faktor našeg uspeha istovremeno i onaj koji nam često i staje na put, naš famozni mentalitet.
Čini mi se da imamo neki način razmišljanja koji zna nekad da bude čudan u društvenom kontekstu, ali prilično osvežavajući u poslovnom, kada je u okruženju gde ljudi nisu na to navikli.
Šta su u tom smislu, velike filmske produkcije, pa u novije vreme i porodica Boba Marlija, prepoznali kod vas?
Ne mogu da kažem da se bilo šta desilo preko noći ili nekom hit-kreacijom, tokom godina se ostvare mnogi kontakti i prijateljstva, to su ljudi kojima sam zahvalan što me i dalje zovu da učestvujem u velikim i zanimljivim projektima.
Spot za Marlijevu pesmu konkretno je došao isključivo zaslugom našeg fenomenalnog animatora i ilustratora Vanje Vikala (linnch), njegovi crteži su oduševili Marlijevu porodicu.
Zahtevan projekat za jedan mali tim, ali smo znali da mora da bude savršeno izveden, da može da ide uz jednu toliko legendarnu pesmu. Iz tog razloga smo morali da radimo mnoštvo različitih i nestandardnih zadataka, na primer, radio sam i cleanup pojedinih kadrova (u ovom kontekstu to je bojenje i čišćenje linija), malo izvan zone komfora, recimo.
U vašem rezimeu su brojne kvalifikacije, od onih kreativnih pa do onih koji direktno utiču na finansije i funkcionisanje jedne firme. O čemu ste zapravo sanjali kada ste se prvi put otisnuli u svojoj profesionalnoj karijeri?
Znao sam od ranog detinjstva šta želim da radim, verovatno kada sam pogledao prvi crtani film. Tek mnogo kasnije sam shvatio koliko sam sreće imao, da otkrijem neki cilj tako rano.
Crtanje i kasnije animacija su definitivno bile moje prve velike opsesije, ali da se vratim još jednom na Marlija – nisam mogao ni da maštam da ću jednog dana producirati njegov zvanični spot.
Animacija je moćno sredstvo, ali ne pokreće radikalne akcije
Sve to zahteva ozbiljan multitasking. Da li vama to obilje različitih zadataka iz različitih oblasti predstavlja nadahnuće ili opterećenje? (I zašto)
To je mač sa dve oštrice, iako sam kao mali bio siguran da ću biti animator, brzo sam otkrio mnoge druge stvari koje su me privukle. Uvek sam se divio ljudima koji pronađu jednu karijeru i onda ceo život budu ta osoba, usavršavaju svoju veštinu.
Držati se jednog zanimanja je svakako bolje finansijski, a i po mentalno zdravlje ali za mene nije bilo šanse, postoji previše zanimljivih stvari da bih mogao da ih ignorišem.
Pozitivna strana je što kada se umorim od jednog posla, mogu da pređem na nešto sasvim drugačije, i onda pronađem novu inspiraciju.
Pre 20 godina ova sposobnost se smatrala prednošću koju pojedinac donosi u tim, dok psiholozi danas savetuju pristup „one thing at a time“ jer dovodi do preopterećenja i smanjenja kvaliteta rada. Šta vi mislite o tome i koliko je teško kolegama da vas prate u svim poslovima?
Način koji sam pronašao da to funkcioniše je da se vremenski period produži. Skakanje sa jednog na drugi ‘mod’ svake nedelje bi bilo jako naporno i za mene i za saradnike.
Uglavnom radim jednu stvar najmanje nekoliko meseci, nekad i po 2-3 godine, tako da su često i kolege onda iste, na primer dok traje određeni projekat, ili studio sa kojim radim u tom periodu.
(Universal Machine – Lead animator]
Tokom II Svetskog rata upoznali smo kapacitet filma kao medija u manipulacijama i agit-propu. A kakav uticaj (može da) ima animacija na naše emocije i podsvest?
Animacija je odavno prestala da bude medijum namenjen samo deci, postoji u svim oblicima i ne možete je izbeći. Jako je efektan alat za prenošenje ideja i emocija i treba sa time biti pažljiv. Zato ako mogu, izbegavam da radim na reklamama, jer smo konstantno bombardovani, na telefonima, TV, pokretnim bilbordima, sve se pomera, šareno je i naporno. Malo sam pesimističan po tom pitanju jer je tolika saturacija da je sve postalo isto.
Tu je izazov napraviti nešto što se ističe. S druge strane animirani filmovi i serije su za mene mnogo prijatniji, nezavisno od žanra.
Spominjali ste „varanje“ u lejautu – estetsko naglašavanje detalja koji preciznije utiču na gledaočevu pažnju i emocionalno stanje. Odajte nam neke male tajne kroz primere… Na koji način učinite da pojedini detalji na željeni način utiču na recepciju ideja?
Biznis je velik i nisu sve produkcije motivisane kvalitetom ili bilo kakvom edukacijom publike
To je bila tema mog predavanja na jednoj od CGA konferencija u Beogradu. Ideja je da, sve dok kadar izgleda kako treba iz kamere, nije suštinski bitno kakva je zapravo postavka te scene, iz drugih uglova.
Kadar mora da ispuni svoju svrhu, i viziju reditelja a naš posao je da to omogućimo, sa svim alatima koje imamo na raspolaganju. U 3D animaciji je čest slučaj da se modeli karaktera potpuno razmontiraju kako bi iz kamere izgledali naglašeno za određenu svrhu.
Odvajaju se delovi tela, nameštaj “umače” u pod ili kroz zid, samo da kroz oko kamere dobijemo sliku koja će imati željenu reakciju gledaoca.
Jako je zabavno, smišljati nove načine da se kreira jedna ista scena, jer u animaciji nismo ograničeni fizičkim atributima objekata i karaktera.
Te metode se koriste i u filmu, gde se prave setovi sa zidovima koji se pomeraju itd. ali je u 3d-u sve to mnogo lakše i brże, sloboda je znatno veća.
Naravno sve uz poštovanje principa filmskog jezika.
Da li to znači da radite rame uz rame sa nekim bihevioralnim stručnjakom ili se to zasniva na emocionalnom kapacitetu animatora?
Animatori izučavaju ponašanje i kretanje, ali ne radimo konkretno sa psiholozima i stručnjacima osim ako je reč o veoma specifičnom liku gde je to potrebno zbog autentičnosti. Uglavnom je zadatak samog animatora da u likove udahne život i karakter.
U svetlu nedavnih događaja u Beogradu i širokih spekulacija o uticaju video-igara i drugog animiranog sadržaja na ponašanje dece i adolescenata, verujete li da vizuelni sadržaji kao takvi mogu da prouzrokuju ovako ekstremno, agresivno i destruktivno ponašanje ili je potreban
„plodan“ kontekst?
Zaista nisam ekspert, ali je moj stav da muzika, video igre, filmovi ne mogu zaista da dovedu do toga. Mogu da zamislim scenario da kod osobe koja je već sposobna za neki čin imaju nekog uticaja, ali da sami zapravo prouzrokuju da osoba fizički deluje – ne, ne mislim da je moguće.
I ranije su pojedine video-igre pa čak i televizijski sadržaji (od Sandokana od Teletabisa) bili optuživani za ponašanja dece koja su dovodila do tragičnih ishoda. Možete li nam pomoći da prepoznamo „crvene zastavice“ u ovakvim sadržajima?
Nisam se nikada susreo sa toliko alarmantnim sadržajima, ili bar ne u medijima koji su lako i javno dostupni.
Najgori prestupnici, po meni, su loše osmišljeni sadržaji za decu, bez ikakve pouke i koji ne podstiču na razmišljanje, samo su ‘lepi’ i rade u svrhu ubijanja vremena.
Animacija je veliki biznis, i nisu sve produkcije motivisane kvalitetom ili bilo kakvom edukacijom publike.
Pred vama je novi izazov – zove vas Japan! Kažite nam nešto o novom angažmanu i očekivanjima.
Poslovna veza Tokio – Beograd je nešto na čemu radim već nekoliko godina. Nažalost Covid je, kao i većini ljudi poremetio brojne planove i sada nakon nekoliko godina pokušavamo da pokrenemo ponovo tu saradnju.
Ne očekujem ništa mnogo više od mogućnosti rada na novim zanimljivim projektima, jer je sve što smo radili do sad bilo jako zabavno, poput prezentacije za vodećeg proizvođača karaoke mašina na 10 metara širokom LED ekranu.
Ta industrija je tamo ogromna i konkurencija je surova, pa smo morali da vodimo posebnu pažnju da pogodimo specifični senzibilitet ciljane publike.
O Nenadu
Nenad je prvi posao kao animator likova dobio 2004. Od tada je bio uključen u širok spektar uloga u produkcijama u Srbiji, Velikoj Britaniji, Holandiji i Austriji..
Godine 2015. preuzeo je, kako se činilo, privremenu poziciju kao umetnik lejauta u studiju Arx Anima u Beču, brzo je postao opsednut poslom i ubrzo postao supervizor odeljenja, provodeći oko tri godine radeći na animiranoj TV seriji Talking Tom and Friends.
Njegov afinitet da istraži sve aspekte proizvodnog procesa kasnije mu je omogućio poziciju menadžera projekta, koji je vodio poslednjih 11 meseci projekta do njegovog završetka. Trenutno se nalazi u Beogradu, gde sarađuje na novim projektima lokalno.
Govorimo o drugoj kulturi i posve drugačijoj radnoj etici – kako očekujete da ćete se snaći i šta vidite kao najveći izazov u tom smislu?
Ceo proces rada je veoma drugačiji nego na Zapadu, i zahteva promenu razmišljanja i pristupa.
Jezik je tu značajna barijera pa mi je od velike pomoći bilo to što govorim japanski. Većina klijenata iz Japana uopšte ne želi da komunicira na engleskom, tako da mi je poznavanje jezika omogućilo da osiguram projekte koji bi inače bili nedostupni.
Uprkos tome, prvi projekat me je kompletno zbunio zbog načina komunikacije klijenata, ali kad naviknete na to postaje interesantno, između ostalog i zato što je toliko drugačije.
Možda bih to opisao kroz kontrast sa našim stilom rada gde se jako direktno u iskrazuje da li nam se nešto dopada ili ne, s druge strane u Japanu se koriste indirektne sugestije i apstraktni pojmovi kako bi se izbeglo da se uvredi saradnik.
A šta će vas uvek vraćati u Beograd?
Osim očiglednog odgovora da su mi tu porodica i prijatelji, Beograd ima podužu listu pozitivnih i negativnih kvaliteta ali je i dalje potpuno jedinstven.
Neka iskustva koja sam ovde imao, sigurno ne bih mogao da imam nigde drugde. Zbog toga se svi vraćaju ovde, gde god bili bazirani po svetu. Taj mentalitet koji sam spomenuo na početku, počne da vam nedostaje.
Nenada možete pratiti na LinkedIn-u, Twitter-u i Instagramu.