O nama

Permakultura – mikrotaktika i lekcija odučavanja: Ivana Momčilović dramaturškinja i Jelena Šaletić agronomkinja

Inovativno iskustvo rekonverzije permakulture parka “Orangeries de Bierbais” (Belgija), engleskog vrta koji je sadržavao monumentalne tropske staklenike tokom 19. veka (1828).

Posle intervencije brutalističkih arhitekata 1970-ih, oranžerija je od pre nekoliko godina postala „treće mesto“, eksperimentalni, samoupravni i samoučeći centar otvoren za umetnike, istraživače i širu javnost. U njegovom srcu je „Laboratorija radikalnog mira“ kolektiva PhD In One Night i Fondacije La Nacelle, koja povezuje lokalne glasove sa Kurdima, Palestincima, Zapatistima, stanovnicima Konga, srednjoškolcima poljoprivrede iz Zrenjanina i svim zainteresovanim eksperimentatorima spremnim da ostave seme budućnosti i učestvuju u rekonfiguraciji istorijskog mesta…

Permakultura se zasniva na gajenju biljnih kultura na principima prirodnih ekosistema i to su metode koje su koristile još stare civilizacije, ali su napuštene zbog nemogućnosti masovne proizvodnje. I baš tu se krije njena najveća vrednost zbog koje, kako kažu naše sagovornice, dramaturškinja Ivana Momčilović i profesorka Poljoprivredne škole u Zrenjaninu, Jelena Šaletić, predstavlja pravu mikrotaktiku preživljavanja i reorganizacije opstanka u dehumanizovanom društvu koje je gotovo nepomirljivo sa principima prirode i života.

Ivana Momčilović, Jelena Šaletić i Veselinka Nikin sa đacima

Od Ivaninog uključivanja i koncipiranja samoorganizovanog art i istraživačkog centra Oranžerija Bijerbe u Belgiji organizovan po principima “trećeg mesta” (third space) i Laboratorije Radikalnog Mira, ova ljubav prema nesputanoj, ali ljudskom rukom potpomognutoj prirodi, dospela je do profesorke Šaletić i njenih đaka u Srednjoj Poljoprivrednoj školi u Zrenjaninu i kroz njih počela da “pušta korenje” na nove generacije.

Na predstojećem Mikser Festivalu 2024. “Mikrotaktike” od 23-25 maja u Beogradu, Ivana će biti voditeljka programske sekcije koja će pružiti uvide u praktična i teoretska znanja o ovakvoj samoorganizovanoj inicijativi nove sprege grada i sela, ali i estetike i zemljoradnje, kao i šire političke implikacije ovakvog, “intimnog aktivizma” i prakse samoobučavanja, kroz“ PhD in One Night” međunarodnu platformu za etetsku edukaciju svih, kao i odnosu prema kulturnom i istorijskom nasleđu. 

-Na ideju uvođenja permakulture u istorijski engleski vrt iz 1828. koji je imao po svoj prilici, jednu od najstarijih monumentalnih  staklenih bašti tropskog bilja u Evropi, došao je moj kolega i prijatelj Martin van der Belen čijoj porodici i pripada istorijski park i zgrade Oranžerija. Naime Martin se upoznao sa principima permakulture u Africi gde je živeo poslednjih 20 godina pre dolaska u Evropu. Na jednoj lokalnoj farmi u Beninu je pomagao oko povrtnjaka i tada je čuo za specificni sazivot svih oblika života koji mu se učinio spasonosnim kao model kohabitacije mišljenja i prakse u sadašnjem svetu. Zanimljivo je da sam Martina upoznala 1991. na pet kilometara od Oranžerije Biejrbe (Orangeries de Bierbais) u studentskom gradu Louvain la Neuve, u akciji “Jugoslovenski umetnici protiv rata” kada je on bio koordinator studentskog festivala na kome se okupljala nekolicina nas okupljajući u kolektivnim umetničkim akcijama i intervencijalma budućeg kolektiva EI-Migrative art različite jugoslovenske umetnike (Sonja Savić, Kugla Glumište i mnogi drugi), a koje su imale za cilj formiranje neke vrste – slobodnih privremenih teritorija. Trideset godina kasnije, nastavljamo akciju slobodnih privremenih teritorija koje su za nas sve, upravo akcije u ovom parku, koje od privatnog vlasništva vode ka zajedničkom dobru, procesom dekolonizacije, permanentnog učenja, samoobrazovanja, eksperimentisanja i razvijanjem kolektivne intiligencije – započinje priču Ivana.

Oranžerija nekada

Iako je obrazovanjem i profesionalnim iskustvom duboko u umetnosti i društvenim naukama (istraživanje između dramaturgije i filozofije), pronašla je sponu između ovih disciplina i agrokulture i kako se one međusobno snaže i neguju.

-Radeći godinama na idejama indisciplinarnosti Žaka Ransijera po kojima poetika znanja podrazumeva neseparaciju između različitih polja saznanja, već oko 15 godina baš prema ovim principima učestvujem u pokretanju i radu platforme PhD In One Night, međunarodne platforme za estetsku edukaciju i eksperimentaciju svih. Ova platforma polazi od dve hipoteze Žaka Ransijera :  

  1. Indisciplinarnost kao „kvalitet ili činjenica uključivanja ili oslanjanja na dve ili više grana znanja“. To je način prelaska granica disciplina koji održava te granice. Ona potvrđuje ideju da svaku disciplinu definiše specifična kompetencija – i, po istom principu, specifična nekompetentnost – tako da umnožavanje ovih znanja reprodukuje svet znanja strukturiran mnoštvom oblika isključenosti zasnovanih na fundamentalnom razdvajanju između onih koji znaju i onih koji ne znaju, oni koji misle i oni koji ne misle. Pošto je ovo razdvajanje bilo upravo „predmet“ mog izučavanja, jasno je da ne mogu da koristim taj metod.
  2. Poetika znanja je dakle praksa „indisciplinarnog” mišljenja. Ona odbija specijalizaciju polja, objekata i metoda i pretpostavki zajedno sa razdvajanjem između dve vrste inteligencije. Ona polazi od pretpostavke jednakosti – Žak Ransijer, „Metoda jednakosti: politika i poetika, Edicija Jugoslavija, 2015.

Već oko 15 godina sa koleginicama i kolegama koji su u našoj samoorganizovanoj platformi, radimo na patentiranju i eksperimentisanju novih, alternativnih, indisciplinarnih metoda podele i razmene znanja, odnosno kako kroz umetnost (skulpturu, elektro-zvučne instalacije, kolaže, ples) učiti i saznavati  druge discipline – matematiku, geometriju, francuski jezik, fikciju, filozofiju i još puno toga. Naši eksperimentalni kursevi koje smo držali najviše u Finskoj (srednjim školama i Univerzitetu, te Akademiji Umetnosti) i širom Evrope (osnovne škole, Akademije Umetnosti, Univerziteti), udaljena ostrva (Vis) kao i u migrantskim centrima (opismenjavanje na francuskom jeziku kroz savremeni ples i kolaž) pokazali su da ovakvi kursevi koji obuhvataju znanje kao sveobuhvatno polje i ne polaze od separacije polja znanja kao ni na separaciju između onih koji znaju i oni koji ne znaju, kao i na one koji su sposobni i one koji nisu – daju izuzetne rezultate u smislu samoupouzdanja i emancipacije polaznika i eksperimentatora, a i u postignutim rezultatima obrazovnog procesa – objašnjava Ivana i dodaje da je srž ovih metoda samoobrazovanje, permanentna eksperimentacija i doživljaj učenja kao umetničke kreacije i istraživanja.

Upravo te hipoteze pokreću avanturu permakulture i rada na zemlji, i upravo je ovo momenat spone između Oranžerije i Srednje Poljoprivredne Škole u Zrenjaninu i profesorke Jelene Šaletić i njenih đaka.

-U našim planovima i programima još uvek je konvencionalni način proizvodnje i sve što mi radimo posebno u praktičnom delu je plod lične inicijative. Tako je i uspostavljen kontakt sa Ivanom iz Oranžerije Bijerbe, te smo prošle godine (dve profesorke i tri učenice) bili u sedmodnevnoj poseti u okviru programa Erasmus Plus i na jednom delu njihovog vrta prikazali naš način gajenja bilja. Tu smo se i sreli sa pojmom permakulture. Odmah po povratku smo jednu manju površinu pripremili na principima permakulture – spregom estetike i novih metoda obrade zemlje, da bi ovog februara to isto učinili sa znatno većom površinom. Ona je za nas novost i tek se upoznajemo sa njom njenim principima i mogućnostima primene. Ali ono što u permakulturi fascinira je to da nije primenljiva samo na vrtlarstvo nego je ona praktično način života. Permakultura se počela razvijati kao briga o zemlji i prirodi, ali danas ona zahvata sve aspekte života. Zbog toga, ja mojim učenicima stalno pričam da permakulturu treba živeti svaki dan: gde god možete idite pešice ili biciklom, sakupljajte kišnicu, čuvajte stare sorte semena, sakupljajte samoniklo bilje, napravite kućni komposter, kupujte od lokalnih proizvođača… Permakultura i organska proizvodnja imaju mnogo sličnosti, na istim temeljima su stvorene i ciljevi su identični – održiv način života – naglašava Jelena.

Iako je ovakav koncept veoma inovativan za jednu srednju školu u Srbiji, Jelena ima podršku direktora i svojih kolega, te je permakultura na predlog profesorke Šaletić, po povratku iz Belgije uvedena u obavezni školski program. S druge strane, sredstva kojima raspolaže su skromna i ona smatra da pojedinačni pokušaji neće omogućiti širu prihvaćenost i primenu ovih metoda i promenu kulture u baštovanstvu.

-Baš zbog toga, predlog je bio da se organska proizvodnja uvrsti u planove obrazovanja i da se naprave gradske bašte gde bi nastavnici edukovali građane ekološkoj proizvodnji, ali odgovora nije bilo. Bez uključivanja ovakvog načina proizvodnje u obavezni plan i program osnovnog i srednjeg obrazovanja ,ona će i dalje ostati na malim površinama, na pojedincima koji se ne mogu povezati i edukovati i biće prepušteni sami sebi – upozorava profesorka Šaletić.

S druge strane, Ivanino iskustvo pokazuje da ta mogućnost da neprestano i neformalno učimo jedni od drugih, oduševljava veliki broj posetilaca kao i umetnika, istraživača i filozofa koji su boravili u Oranžeriji i da ih prilika da prvi put rade nešto na zemlji i učestvuju u zajedničkom radu, ispunjava ponosom i radošću.

– Patentirali smo “Kolektivnu baštu gerilskog znanja” koja je smeštena u nekadašnjoj fontani istorijske staklene bašte sa orhidejama koji je posle misterioznog nestanka staklenika postao igralište sa peskom, a sada mesto gde svako ko želi doprinosi jednim “zrakom” bašte  obikovanju svoje mikro bašte u zajedničkoj parceli, a po principima permakulture. Heteronomija ove bašte i plodova koje ona daje je velika satisfakcija svih koji su u rekunfiguraciji ovog zaboravljenog mesta učestvovali, unošenjem novog života koji sada daje novi život – vodi nas Ivana kroz proces eksperimentisanja i odučavanja kroz koji i sama kaže da ni za nju nikada neće biti konačan, ali ističe da je upravo to princip kojim se samoorganizovanjem ili intervencijom male grupe pojedinaca može revitalizovati i bilo koji zapušten gradski kutak i učiniti ga blagotvornim za one koji tu obitavaju. 

-Naša poslednja nomadska avantura eksperimentalnih kurseva započeta 2020. u vreme Kovida kroz Gerila Univerzitet, online sesije sa kurdskim partnerima u Rojava Univerzitetu, na privremenoj slobodnoj teritoriji nastanjenoj Kurdima na severu Sirije. U saradnji sa studentima i profesorima ovog samoorganizovanog univerziteta otkrili smo njihovu neverovatnu akciju “Zelena Pletenica” – sađenje četiri miliona stabala u sred zone rata i ekoloških katastrofa. U tu akciju su uključeni akteri širokog spektra: studenti, profesori, penzioneri, deca. Temporarnim nastanjivanjem naše platforme u Oranžeriji Bijerbe gde smo u rezidenciji dužeg tipa (sada već tri godine) imali smo čast da predstavnici kurdske organizacije “Zelena Pletenica” budu naši gosti u Belgiji i posade dve masline mira. Takođe smo ugostili pobunjene seljake bezemljaše iz Meksika, Zapatiste koji rade odavno po principima paremakulture, koji su posadili drevno semenje budućnosti – speltu. To je naš način da i dalje povezujemo sa ovom oazom užitka i mira Oranžerije, ključne probleme ovog sveta i drevne tehnike rada na zemlji koje sve imaju – u osnovi permakulturu – recikliranje svih organskih resursa u cilju samoodržvosti. Tako ćemo uskoro ugostiti i našeg dragog gosta umetnika iz Gaze, Taysira Batnijia koji će uz rad koji će ostaviti u parku, učestvovati u radu kolektivnog vrta paralelno sa umletničkom intervencjom koju će ostaviti – najavljuje Ivana.

Glavni principi kako se permakultura sprovodi u praksi su revolucionarni postulati, naročito u odnosu što smo naučeni da smatramo “zdravom i negovanom” baštom.

– “Chop and drop” (uberi i baci) i “no-dig” (tehnika “nekopanja”). U tom smislu oba principa polaze od pretpostavke da je sve u prirodi i društvu povezano i da sve kohabitira. Dakle biljke koje se suše ili korenite biljke koje se opleve se bacaju tu odakle su ubrane, one će poslužiti kao organska materija i svojom fermentacijom ce doprineti bolji rad mikroorganizama u slojevima ispod korena biljke. Takođe ova tehnika predlaže postulat “nekopanja”, nezalaženja u dubinu, već slaganja organskih slojeva u visinu i na površini zemlje. Tako će se na jednom mestu naći sve organske materije koje niste ni mislili da mogu da postanu nova zona života (suvo lišće, pepeo, samleveno drvo, slama, suva trava, suve iglice borova, stajsko đubrivo). Umesto da kopanjem uznemiravamo i uništavamo velike količine mikroorganizama koji se kriju ispod površne zemlje, mi zapravo dodajemo na površinu zemlje slojeve čije razgrađvanje pomaže njenoj fertilizaciji. Ceo proces započinje estetskim aktom, crtežom, skiciranjem  i davanjem formi zona premakulture. Posle toga se prelazi u akciju svojevrsnog “land-arta”, crtanja i vajanja na zemlji: iseca se karton prema zamišljenim formama, on se poliva vodom pomešanom sa agensima fermentacije (mi koristimo tečnost sa mikroorganizmima – mešavinom bakterija, kvasca i šampinjona koji razgrađuju karton i potpomažu fermentaciju – moguće je naći recepte i za proizvodnju ovih agenasa), na njega se nanose organski slojevi i sve to zajedno pomešano sa malo zemlje čini prostor novog života kojiće nići. Neprestano pokrivanje zemlje organskim materijama čini zone permakulture estetski oblikovanim celinama, a organske materije ujedno pomažu da trava ne prekrije usev. Dakle, sve je povezano – sa zadovoljstvom Ivana objašnjava proces do detalja.

Osim ovog skulpturalnog i likovnog pristupa poljoprivrednim tehnikama, permakultura je zapravo, kaže Ivana, politička praksa bazirana na filozofskim principima jednakosti prirode i društva i njihovom savezništvu. Ovaj oblik poljoprivrede ima za cilj da crpi inspiraciju iz prirode za razvoj sinergijskih poljoprivrednih sistema, zasnovanih na raznolikosti useva, njihovoj otpornosti i njihovoj prirodnoj produktivnosti. Cilj je stvoriti harmonično, otporno, produktivno i održivo okruženje, primenjivo na svakom mestu, počevsi sa urbanim sredinama.

-Srce permakulturnog pristupa zasniva se na tri etička stuba: Briga za zemlju. Briga o ljudima (sebi i drugima). Rad na obilju i preraspodeli viškova. 

Uz to možemo dodati i principe: 

  1. Rad sa prirodom umesto rada protiv nje. 
  2. Problem je rešenje. 
  3. Rad na najmanjoj promeni radi najvećeg efekta. 
  4. Jedina ograničenja su granice naše mašte.
  5. Sve sto postoji je povezeno ili ima uticaj na svoju okolinu. 

U tom smislu i shodno ovim postulatima, naš najveći izazov je upravo da na mestu istorijskog engleskog vrta ustupimo mesto svojevrsnom odučavanju dosadašnjih dogmi o tome kako treba uzgajati vrt i povrtnjak, a to je upravo permakultura. U modelu engleskog vrta i čuvenom sporu dva tipa prirode koju čovek obrađuje kao estetski model – francuskog i engleskog vrta (ovaj spor između ova dva modela je upravo obradio Žak Ransijer u svojoj knjizi “Vreme pejzaža” (2020), a istomenu intervenciju održao je i našem Zelenom Gerila Univerzitetu, u Bijerbau 2022. Engleski vrt se smatra “podobnijim” jer predstavlja divlju prirodu i bliskiji je “prirodnoj prirodi”. Francuski tip vrta je tip Versajskih spektakularnih geometrijskih zona šišanja i fazoniranja aleja i više podseća na hegemoniju čoveka nad prirodom. No u svojoj knjizi Ransijer jako precizno pokazuje istorijskim prolaskom kroz arhive da je spor oko divlje i veštačke prirode zapravo lažna dilema jer i engleski vrt sve sa vodopadima, jezerima i svim atributima “divlje prirode”  zapravo je izgradio takođe čovek. Kako se mi nalazimo upravo u jednom takvom vrtu, nama je izuzetno važno da novi poljoprivdreni i hortikulturni ciklus započnemo sa zaista novih osnova – istinske “divlje prirode” u kojoj će čovek naći svoje mesto ali ne sputavajući je – kaže Ivana i na naše pitanje, da li bi podrška široj primeni permakulture bila neophodna podrška institucija, jednostavno odgovara:

 “Permakultura ne čeka institucije, ona je poziv da se počne odmah i sada sa rekonfiguracijom postojećeg, ona je upravo ta “mikrotaktika” našeg opstanka i delovanja u današnjem svetu.

-Širenjem delovanja eksperimentacije umnožavaće se zone vrtova i povrtnjaka “na novi način” i time će se već uveliko praviti kontra-balans postojećim agendama i makro-planovima koji su odavno počeli da nas prevazilaze. Permakultura je upravo mogućnost da ne sedimo skrštenih ruku, da povežemo maštu sa akcijom i da krenemo sada i ovde u ovaj svojevrsni spoj prirode i društva ili kako je to proleterska revolucija pozivala – “ u savez radnika, seljaka i postene intiligencije” – nadahnuto uz osmeh poručuje Ivana.

Osim društvenih implikacija, isprljati ruke u zemlji, prema brojnim studijama, poboljšava naše mentalno zdravlje i otpornost na stres. Na ovaj komentar Ivana odgovara “iz mesta”.

-Ja radim lično na zemlji bez rukavica,  taj osećaj zaista ne može da se uporedi ni sa jednim drugim. Praksa “prljavih ruku”  definitivno je povezana sa aktivnom pedagogijom, sa pedagozima „škole iskustva“ i „učenja rukama“ od kojih svakako treba spomenuti Džona Djuija (185-1952) i Viliama Morisa (1834-1896). U Oranžeriji, kao što sam spomenula, suočavamo se neprestano sa radošću filozofa i driugih akademskih istraživača koji nisu nikada zarili ruke u zemlju, koji osećaju veliku satisfakciju posle iskustva u kome, posle početnog straha i blokade, počinju i sami da eksperimentišu – poručuje Ivana za kraj i dodaje:

-Učimo svaki dan, neprestano,  a jedna anegdota koja možda može da spoji sve ovo o čemu smo pričali je činjenica da sam praktikujući metodu “učitelja koji ne zna” (videti istomienu knjigu Žaka Ransijera koju je preveo Leonardo Kovačević), dakle metodu po kojoj primenjujemo da “svako ponešto zna i pridodaje ono što sazna” , u procesu kolektivne emancipacije i zbiru pojedinačnih jednakih intiligencija (takođe aksiom Žaka Ransijera da su “intiligencije jednake”) u sazvežđu zvanom kolektivna intiligencija, u nehijerarhijskom procesu razmene znanja u kojoj svako uči od nekoga nešto, uspela sam da prenesem profesorima i učenicima Srednje poljoprivredne škole Zrenjanin koji su bili naši gosti u okviru programa Erasmus +, moja saznanja iz permakulture , a oni su uspeli da uključe njihova saznanja sada u redovni školski program i praksu. O tome svedoči ovaj video. To je zaista lepa priča za kraj a da nije samo tupa masa koja se uči napamet. Naučila sam mnogo od umetnice i čarobnice povrtnjaka i bašti Laure Malon, koja je zajedno sa Hadrienom Brišardom koji je bio sa nama na dobrovoljnoj službi šest meseci kao baštovan, osmislila i konstituisala forme našeg povrtnjaka, što je za mene istinski funkcionalni land-art. Izuzetno sam im zahvalna na tim osnovama na koje sada svi postavljamo svoje slojeve- zaključuje Ivana Momčilović.

Zrenjaninski pioniri 

Srednja poljoprivredna škola u Zrenjaninu  ima četiri obrazovna profila, poseduje farmu za obuku učenika veterinarskog smera i 100 ha obradive zemlje za profile poljoprivredni tehničar, tehničar hortikulture, cvećar-vrtlar i rukovalac poljoprivredne tehnike. Prema rečima profesorke Jelene Šaletić, obrazovni profili cvećar-vrtlar i tehničar hortikulture nisu imali adekvatne prostore za praktičnu nastavu zbog čega je ona pre tačno 10 godina, na zapuštenoj površini u okviru škole oformila eko baštu.

-Danas je zovemo Bio bašta, a čine je tri plastenika i površine na otvorenom gde na organski način gajimo povrće, začinsko i lekovito bilje i cvetne vrste koje su ujedno i jestive. U sklopu Bio bašte je i Bio radionica u kojoj od plodova bašte pravimo macerate, sušeno povrće, mirisne vrećice, začinsku so, aromatično (medicinsko) jastuče. U bašti ne koristimo hemijska sredstva, nema plastike, pravimo kompost, imamo glistenjak i pravimo zaštitna sredstva sa kojima štitimo naše biljke u bašti, kao što je vatreni sprej od ljutih paprika – otkriva profesorka i dodaje da svi učenici, ali i njene kolege uživaju da provode što više vremena u ovoj bašti.

Đaci su spremni za više prakse i inovativne pristupe

Revolucija baštovanstva

Mali istorijski osvrt:  1790, Imanuel Kant je u ”Kritici čistog uma” definisao umetnost vrtova kao „[umetnost] lepog uređenja“ proizvoda prirode. I drugi pre njega su već izneli ovu ideju, posebno Englez Tomas Vajtli, 20 godina ranije, u svom radu pod naslovom “Observations on Modern Gardening”, koji je umetnosti vrtova dao sledeću definiciju: „Umetnost da se na najsavršeniji način dopre do objekata prirode”. Kant je razlikovao dva oblika umetnosti – mehaničku umetnost i slobodnu umetnost, a svrstao umetnost vrtova upravo u drugu kategoriju. Glavna posledica takvog izbora je da je baštenska umetnost zapravo lišena bilo kakve utilitarne funkcije. Podizanje vrtova u okviru liberalnih umetnosti izazvalo je konsternaciju mislilaca ove ere. Prema plodonosnoj tezi Žaka Ransijera, Kant je, integrišući umetnost vrtova u likovnu, izvršio pravu „revoluciju“ u pogledu onoga što nazivamo prirodom, a time i slobodom. Filozof Žak Ransijer u svom delu, “Vreme pejzaža, na počecima estetske revolucije” nudi istorijsku šetnju ovim evropskim predelima 18. i 19. veka, a posebno u reprezentaciji pejsaza kroz slikarstvo. Kako da predstavimo predele u kojima nismo fizički prisutni pošto su nam i dalje zabranjeni (privatni posedi)? Autora zanima kratak period kada je baštenska umetnost bila deo likovne umetnosti. I zaista, 1790, u jeku Francuske revolucije, nemački filozof prosvetiteljstva, Emanuel Kant, doveo je umetnost vrta i bašte u red likovne umetnosti iako je do tada bila kako se moglo očekivati, deo arhitekture. Veoma zanimjiv filozofski obrti kojim bi, ulaskom u umetnost, priroda i sama mogla da postane umetnik.

Inovativno iskustvo Orangeries de Bierbais se nastavlja. Otvoreno je da prihvati volontere, baštovane, hortikulturiste, umetnike, istraživače i druge talentovane pojedince, neophodne da bi se Orangeries de Bierbais, očuvale kao mesto eksperimentisanja i slobode kao i medijator boljeg, egalitarnijeg i emancipatornijeg suživota između prirode, estetike i društva.

Ekipa Oranžerije Bijerbe bi želela ovom prilkom da se zahvali Vesni Nenadov, veterinarskom tehničaru iz Srednje Poljoprivredne škole Zrenjanin koja je boravila dva puta u Oranžeriji (2022/23), a čije je dragoceno prisustvo prethodilo i iniciralo dragocenu saradnju sa Srednjom Poljoprivrednom Školom Zrenjanin,  koja se nastavlja.


Kontakt:
Martin van der Belen
Ivana Momčilović
orangeriesdebierbais@gmail.com

Instagram

Facebook