-Da bismo imali heroje moramo imati konsenzus oko toga šta mi to vrednujemo – čemu se divimo, šta je dobro, a šta vredno prezira. Tog konsenzusa nema i to me užasava. Isti ljudi su za jedne zločinci, a za druge izvor nacionalnog ponosa. To ispadanje iz zgloba i gubljenje kompasa se oseća u romanu, to mi je bilo važno dok sam ga pisala, kaže Mirjana Drljević u intervjuu za Mikser.
“Niko nije zaboravljen i ničega se ne sećamo” je debitantski roman Mirjane Drljević koji je nedavno objavila izdavačka kuća Booka u okviru konkursa sa OTP bankom. Roman dira u fragilna sećanja na nevina detinjstva sve tik do početka devedesetih i nežno razoružava naše uverenje o nevinosti i nepomućenoj čestitosti tog vremena. Nežno, jer mu se ne ruga, jer mu oprašta i ukazuje nam na niti koje spajaju ljude, događaje i uzuse koji su jasno najavljivali ono što je usledilo, sve do danas. Kako kaže i u razgovoru za Mikser: “Kao da je istorija samo niz slika u kaleidoskopu koje se sklapaju i rasipaju, a trebalo bi da bude uporište i putokaz”. Pisan kao šerlokovska induktivna glavolomka, roman osim počinioca, raščinjava i sam uzrok distorzije vrednosti koja je njegov zločin učinila, makar na tren, opravdanim, smislenim i pravednim. Ovom roditeljskom metodom, autorka nam očituje da je to seme posejano u svakoga od nas ko je postojao na prelomu era: pre, tokom i nakon građanskog rata i svih previranja u to doba…
Vaš roman je natopljen prošlošću iz koje vučemo i nasleđujemo terete, ne samo prošle generacije, već izgleda, svih generacija pre njih.. Šta je potrebno prvo kao društvo, a onda i kao pojedinci da (uradimo/zasluzimo) tu opterećenu prošlost ostavimo iza nas kao dobro naučenu lekciju?
Dobro bi bilo kada bismo nasleđivali i u nasleđe ostavljali vrednosti, a ne teret. Potrebno je da prošlost počnemo da tumačimo objektivno, a ne iz pozicije žrtava, ili pravednika, ili osvetnika, ili pripadnika superiornog naroda, ili…
Jednako bi dobro bilo kada se prošlost ne bi brisala i revidirala. Prošlost nas određuje, i svaka revizija je i revizija našeg identiteta. Hoću da kažem – naš odnos prema prošlosti je ono što je čini opterećujućom, a nedostatak kontinuiteta i potreba da se ponište delovi prošlosti koji su u ideološkoj koliziji sa dnevno-političkom agendom, poništavaju delove naših života. Tako se taj teret perpetuira.
Potrebni su nam objektivnost i kontinuitet.
Jedan od likova prkosi izreci „Kakve su ti misli, takav ti je život“ i zaključuje da je bitno gde prestaju misli, a počinju dela… Imajući na umu ovo, ko su naši današnji heroji?
Photo Credits: Jana Anđić
“Neko se ne seća, neko se seća, a nema ništa protiv, neko se seća i ne može da veruje”, Mirjana Drljević
Ta neverovatno egocentrična i jeftina ideja da sopstvenim mislima možemo uticati na stvarnost, bez obaveze da delamo, jedna je od mantri današnjice koja traži prečice trudeći se da uštedi vreme i napor.
Pitanje je ima li takva današnjica kapacitet za heroje.
U teoriji, heroj je neko ko nas svojim osobinama i sposobnostima prevazilazi, a čijim se vrednostima divimo. Antički heroji su bića koja su na pola puta između bogova i ljudi – imaju božanske osobine, ali su smrtni, jer šta bi priča o heroju bila bez tragičnog kraja.
Da bismo imali heroje moramo imati konsenzus oko toga šta mi to vrednujemo – čemu se divimo, šta je dobro, a šta vredno prezira. Tog konsenzusa nema i to me užasava. Isti ljudi su za jedne zločinci, a za druge izvor nacionalnog ponosa. To ispadanje iz zgloba i gubljenje kompasa se oseća u romanu, to mi je bilo važno dok sam ga pisala.
Na primeru jednog drugog lika imamo priliku da pratimo kako ono što bi se danas verovatno nazvalo PTSD, utiče na percepciju herojstva, izuzetnosti, zaslužnosti… Imate li utisak da problem kolektivnog (ne)sećanja, težnja za posedovanjem monopola nad apsolutnom istinom i ispravnošću, isključivost koje susrećemo u domaćem javnom diskursu, su posledica kolektivnog i međugeneracijskog PTSD na ovim prostorima?
Da, verovatno bismo danas rekli PTSD – imenovanje stanja, pojava, procesa je izuzetno važno. Mislim da smo kao društvo krivo srasli kada su ti ratovi završeni, polomio se svet u kome smo do tada živeli, na njega se neizbežno nakalemio novi, a zaista niko nije govorio o traumi tog procesa. Ako niste učestvovali u ratu i niste bili životno ugroženi ili raseljeni verovatno ste imali doživljaj i da nemate prava na traumu.
Ipak, očigledno je da živimo u duboko traumatizovanom društvu i da se ta trauma sada očituje u sveopštoj konfuziji i odsustvu merila, ali i toj isključivosti i rigidnosti i nedostatku pravog dijaloga. Čini mi se da se ohrabruje ostajanje u stanju nedorečenosti gde nema konačnog suda o tome šta nam se dogodilo devedesetih, pa ni uslova da dođe do isceljenja. Kako to utiče na generacije koje sada stasavaju tek ćemo videti.
I dok imamo to pamćenje koje seže unedogled, često se čini da pamtimo od ponedeljka do četvrtka – kako to iskrivljeno pamćenje oblikuje i pojedince i društvo, šta to određuje?
Teško mi je da razlučim šta je danas lutanje pažnje zbog preopterećenosti informacijama, šta je neznanje i nezainteresovanost za najelementarnije informacije o svetu oko sebe, a šta je falsifikovanje sećanja da bismo lakše prihvatili sadašnjost.
Neki od vinovnika događaja devedesetih su i dalje na vlasti, jasno je da njima ide u prilog da se ničega ne sećamo, i to nas sasvim sigurno oblikuje kao društvo.
Neko se ne seća, neko se seća, a nema ništa protiv, neko se seća i ne može da veruje.
Ovo društvo nije dobilo razrešenje nijedne istorijske prekretnice na kojem je bilo, njenih aktera, smisla i stvarnih događaja, bio to sarajevski „brauning“, zamandaljeni arhivi iz Drugog svetskog rata, a o građanskom ratu u ex YU, bombardovanju pa naovamo, da ne govorimo. Da li je u takvoj situaciji uopšte moguće stvoriti neki drugačiji pristup životu i drugačije oblikovati i sopstvenu i društvenu svest?
Tako je, svaki režim je imao svoje tajne, i svaki je, umesto da se nasloni na prethodni želeo da počne iz početka i poništi sve što smo pre toga živeli. Ja zbog svega toga imam utisak razlomljenosti, isprekidanosti u vremenu i prostoru. Kao da je istorija samo niz slika u kaleidoskopu koje se sklapaju i rasipaju, a trebalo bi da bude uporište i putokaz.
Žene su te koje i dalje malu decu uče gotovo svemu što treba da znaju o životu i postojanju u ljudskoj zajednici
U poslednjih 30 godina mnogo se toga dogodilo, a nedostaje nam razrešenje, bilo kakva vrsta zaključka koji dozvoljava da se ide dalje. Gomilaju se neodumice, a ne postoji kapacitet da stvarnost sagledamo kroz čist objektiv širokog ugla, nezaprljan našim ideološkim zabludama i nerazrešenim pitanjima iz istorijske i lične prošlosti. Jer istorijske i lične okolnosti uvek se tesno prepliću.
A da li su te konačne istine lekovite ili jednako opasne?
Konačnih istina nema, ali bi trebalo da postoje univerzalne vrednosti na koje možemo da se oslonimo kada nemamo odgovore. Duboko verujem da bi to bilo lekovito. Umesto toga mi živimo vodeći beskonačne dijaloge na teme koje nisu za diskusiju – imamo li svi prava na jednaka prava, postoji li superiorni genetski materijal, treba li zabraniti abortus, treba li ustrajati na antifašizmu…
Dakle opasno je verovati u konačne istine, a još je opasnije odbacivati ili relativizovati osnovne humanističke vrednosti i zdrav razum.
Porodično nasilje kao misery porn
Mirjana Drljević, rođena 1971. u Beogradu, autorka je drame San o Svetom Petru Cetinjskom igrane u Crnogorskom narodnom pozorištu i javno čitane u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i drame Suncokreti izvođene u Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu.
Ovo je vaš prvenac koji je bez sumnje, pogodio u pravo mesto kod velikog broja čitalaca za vrlo kratko vreme. Šta vas sada kopka, šta beležite i gradite za novu priču?
-Kopka me kojim se jezikom i iz kojeg rakursa najbolje može govoriti o porodičnom nasilju. To je tema koja me proganja, a moje stilsko opredeljenje i književni ukus me odvraćaju od pisanja teksta koji bi mogao da se podvede pod misery porn ili, još gore, torture porn. Kopka me mirenje teme i stila, za svaku temu se mora naći pravi književni okvir, i tu vam prethodno iskustvo u pisanju ne pomaže, uvek počinjete iznova. Kad to imate, onda imate roman, zaključuje Mirjana Drljević.
Učinili ste i neku vrstu obrta u domaćoj književnosti stavivši ženske likove u žižu, ne samo dešavanja, već toka misli i odluka iz ženskog ugla. Verovatno po prvi put žena nije saigrač, oplemenjivač ambijenta ili žrtva, već čitamo zbivanja iz njihovih susreta sa sobom. Da li je po sredi prirodno lakša vaša identifikacija ili ipak svesna odluka da se o svim „muškim“ stvarima kao što su herojstvo, rat, nasleđe, odgovornost, dostojanstvo… govori ženskim glasom? I koja je to razlika između muškog i ženskog narativa, razlikuju li se ti narativi u književnosti u poređenju s narativima iz stvarnosti?
Ja sam žena i nemam drugi glas osim ženskog, nije to pitanje izbora. I dalje, na žalost, muško gledište i muški glas prihvatamo kao normu, default u pripovedanju, a ženski uviđamo kao nov i različit. Kada su u pitanju teme koje nabrajate ženski pogled je pogled autsajdera, pogled nekoga ko ne donosi odluke i ne učestvuje, ili sasvim marginalno učestvuje u građenju zvaničnog narativa. Navikli smo na to da je zvanični narativ muški, a lični narativ ženski. Navikli smo na to da ženski glasovi govore o privatnom, a muški o javnom, da žena kaže „ja“ a muškarac „mi“.
S druge strane – pozvaću se na esej Ursule Legvin „Šta žene znaju“ – žene su te koje i dalje malu decu uče gotovo svemu što treba da znaju o životu i postojanju u ljudskoj zajednici. Majke, bake, dadilje, vaspitačice u vrtiću, učiteljice – one su i dalje te koje sasvim malu decu uče da govore, jedu, druže se, pevaju – uče ih osnovnim životnim veštinama – i devojčice i dečake podjednako.
Na kraju, sopstveni jezik zovemo maternjim. Hoću da kažem – ženski glas i jezik su nam svima dobro poznati.
Sve to se prelama i u književnosti, vi gotovo za svaki tekst možete sa sigurnošću reći da li ga je pisao muškarac ili žena. Žene će se, sigurna sam, tek ohrabriti da na sebi svojstven način govore o temama koje su oduvek pripadale muškarcima.
Retki su, ali postoje i pisci kojima ne biste pogodili pol. Kazuo Išiguro, recimo, ima nekoliko romana koje je mogla napisati žena. Svi su, opet, pisani, iz vizure autsajdera.
Aleksandra Malušev