U Cetinjskoj ulici, 17. decembra, Galerija „Monolog“ je predstavila multimedijalni rad umetničkog kolektiva „Room69“ iz Beča. Kustos izložbe Denis Leo Hegić, dugogodišnji saradnik i prijatelj Miksera, sada na „privremenom, umetničkom radu“, u Berlinu, predstavljajući koncept postavke upotrebio je izraz: „nežnost, kao nova avangarda.“
Ta misao se momentalno ušunjala u moj život. Ne napušta me danima. Pitam se – da li je u zlo, grubo vreme koje nas je zadesilo uopšte umesno pričati o nežnosti? Da li će otpor, bunt, dekonstrukcija postojećeg ili društvena kritika kao uobičajeni alat avangarde, biti iznevereni? Da li je zapravo ova, nesumnjivo krajnje originalna reakcija na odurnu svakodnevnicu s kojom se borimo – uporno pokušavajući da joj damo lepši i humaniji smisao, zapravo izvlačenje iz gliba decenija koje su za nama? Tokom tih godina koje su nam pojeli skakavci, porušeni su svi vrednosni sistemi na kojima smo vaspitavani. Uveren sam da bi Breht u današnjem kontekstu nežnost nazvao svojim „fau efektom“. Biti nežan i kad topovi gruvaju. I kada muze zaćute.
Biti nežan i kad topovi gruvaju. I kada muze zaćute.
Naše tridesetogodišnje rane su već postale naši ožiljci. Ogrubeli smo i postali rezistentni na strah, neslobodu, nemaštinu. I materijalnu i duhovnu. Posle svih ovih godina, a u predvečerije novogodišnjeg slavlja, nemam baš previše inspiracije da svojim najbližima, a tu svrstavam i vas koji čitate ovaj tekst, čestitam i poželim sve najbolje u narednoj 2023. Stid me je nekako. Od te formalne rečenice koja možda deluje i kao zlokobni bumerang. Kako je krenulo, ko zna šta nas još čeka naredne godine. Rat u Ukrajini je već odneo 150.000 života. Doneo je razaranja, nesreću i siromaštvo. Doneo je strah od budućnosti.
Bio sam neko veče sa mladim ruskim umetnicima. Pozorišnim piscima, producentima, vizuelnim umetnicima koji su izbegli u Srbiju. Bilo je to posebno veče. Bilo je teško slušati njihove ispovesti. Prepoznavao sam DNK njihove muke. Naravno, toliko zajedničkih imenitalja. Osim što je tim ljudima gore nego nama. Mnogo gore. Gvozdena Putinova čizma je pridavila svaku slobodnu misao i proizvela nezabeležen egzodus ljudi koji ne pristaju na njegov KGB matriks. Ipak, najtužniji momenat večeri mi je bio kada je Staša, devojka iz Moskve koja govori savršen engleski rekla: „Mi smo ovde već šest meseci i družimo se samo među sobom. Voleli bismo da upoznamo kulturnu scenu Beograda. Kako to da izvedemo.?“ A zatim je dodala najtužniji deo: „Nas u Srbiji pominju samo zbog skoka renti za stanove.“
Momentalno sam i nju i drugare pozvao na otvaranje Denisove izložbe narednog dana u Cetinjskoj. Nekako je to bio sasvim logičan potez. Ne u smislu, Rusi su naša braća i slične pravoslavne, etnocentrične budalaštine. Ja sam zapravo bio presrećan što su ljudi takvog obrazovanja i umetničkog backround-a, medju nama. Zar je moguće da ih niko već nije pozvao da se uključe u rad naše kreativne scene? Veče u Cetinjskoj je bilo katarzično. U Peđinom „Elektropioniru“, nastupao je ruski pank bend. U susednoj, Denisovoj galeriji, bilo je ljudi iz Beča, Berlina, Moskve, ali i iz Sibira. Bilo je nežno i toplo. Staša je bila presrećna. Denisova rečenica iz uvodnika izložbe se razlila u svaku poru Cetinjske, čak i medju automobile na čuvenom parkingu koji je bio i polazna inspiracijma umetnicima iz Beča za kreiranje svoje interaktivne izložbe.
Zato, budimo nežni jedni prema drugima. Ne izgovarajmo dosadne, predvidive stvari. Volter jednom reče: „Tajna u tome da se bude dosadan je – da se sve kaže“. Biti originalan danas, znači preskočiti opšta mesta nesrećnog društva. Spas je u emociji. U nežnosti. Ona će nam dati krila.
Zato – Srećna vam nežna, Nova godina, drugari!
Vaš Mikser.
