Pre dve-tri godine radio sam za UN filmić o digitalnoj pismenosti starijih. Zapravo tutorijal kako naši seniori da savladaju aplikacije koje će im olakšati život i omogućiti bolju komunikaciju sa decom i unucima. Rada Đuričin je bila u glavnoj ulozi. Film se zvao “Ako sam ja uspela, zašto ne biste i vi?” Od tada, Rada i ja smo komunicirali viberom. Sve je ona lepo savladala. Bila je vredna, profesionalna i radoznala. O čuvenom osmehu koji obara sve oko sebe, da ne govorim.
Tužnu vest sam čuo na putu za Zagreb. Strašno me je pogodila. Nedavno sam je molio da se uključi u projekat TV serije “Miholjsko leto” od 12 epizoda koja je snimana ovog leta. Radin lik i delo su zapravo bili inspiracija za nastanak serije. Pratila je pisanje od prve epizode. Čitala je i davala mi podršku.
Ali pred samo snimanje mi je rekla: “Ivane, sunce moje, ja bih, ali me noge ne slušaju.”
Kada smo snimali onaj film s početka priče, viđali smo se često. Tada mi je dala veliki kompliment. Pošto njen sin i moj veliki drugar iz mladosti Radan, živi u LA, pogledala me je i zaista počastila rečenicom: Ti si zapravo moj “kineski” Radan. Smejali smo se dugo i od srca. Radan je od nje nasledio taj nadrealno neodiljivi osmeh zbog koga su svi najbolji beogradski frajeri bili oduvek zaljubljeni u nju i bili ljubomorni na Radanovog tatu. Nasledio je i tu vilenjačku energiju koja isijava toplinu, empatiju i radost. Tako da, najmilija moja Rado, dok je tvog sina, biće i tebe. Hvala ti za seriju. Kada me budu pitali kome je posvećujem, reći ću onako kako jeste. Radi Djuričin.
Odmori se malo sad, zaslužila si.
Tvoj kineski Radan.
