O nama

Kriza srednjih dvadesetih i zašto je nismo izmislili 

Dvadesete godine su vrhunac mladosti. Ili barem tako kažu. 

Priča se i da je ovo naše vreme, da upravo sada gradimo snove, da one teže godine slede tek tamo, nekad, u budućnosti koja ne treba da nam deluje blizu i da moramo da uživamo u svemu dok još uvek možemo. Pa što nam se onda čini da u ovom blaženom periodu četvrtine naših života jedva plivamo na površini? I zašto naše iskustvo konstantno negiraju?

Dvadeset prvi je vek i o mnogim krizama slušamo od kad znamo za sebe – o naftnoj, ekonomskoj, ideološkoj, ratnoj, egzistencijalnoj, panedmijskoj krizi, pa čak se i kriza srednjih godina uvukla u javno stanje svesti više nego naša realnost. Kada pak mi, kao mladi ljudi, o svojoj mladosti govorimo kao o kriznom stanju, čini se da se sve te naše bojazni i strahovi guraju po strani. 

Nije malo onih koji milenijalsku i zumersku nesigurnost u sebe, u identitet, pa čak i u svet, otpisuju kao puku razmaženost i lenjost. A opet, odustajanje od kafe za poneti i tosta sa avokadom, dva naša najveća greha, neće rešiti probleme planete u plamenu, političke i društvene okolnosti koje su u konstantnom fluksu, učestalu inflaciju i činjenicu da, primera radi, novije generacije nikada u životu neće biti sposobne da sebi priušte imovinu.

Ako smo jednu stvar naučili, mi, mlađe generacije, a to je onda kako da što bolje pregorimo. Statistički gledano, milenijalci i generacija Z su najobrazovanije demografije od kada je sveta i veka. Niko se nije školovao više od nas, niko nije išao na više praksi i volontiranja, niko nije pohađao više kurseva, pričao više jezika, niti aplicirao na stotine i stotine poslova, a da na kraju ne dobije nijedan. 

Potrebno je iskustvo, kažu poslodavci. Potrebno je da se uozbiljimo, kažu stariji, veterani srednjeg doba. Ali da li išta što radimo na kraju zaista može da nam pomogne da živimo taj dostojanstveni život koji nam je obećan? Zavisi koga pitate, ali ako pitate nas, odgovor je verovatno negativan. 

Činjenica je da naša mladost izgleda drastično drugačije od mladosti naših roditelja. Ista pravila odavno već ne važe i suočavamo se sa izazovima koji su prethodnim generacijama, ne samo nepoznati, već i nezamislivi. Kapitalizam smo dobili u amanet, a zajedno sa njim i ekološke katastrofe, globalno zagrevanje, tržište nekretnina koje ne možemo da nadigramo, recesiju, prekovremeni rad i male plate, konstantnu umreženost i još konstantniju usamljenost, ruku pod ruku sa beskrajnom količinom izbora koji nas na kraju dana samo parališu. Od materijalne obezbeđenosti do socijalne zaštite, svi štitovi koje smo imali polako se lome. Možda onda i nije čudno što je potraga za sopstvenim mestom u svetu za nas neiscrpna tema. Posebno kada je srednja klasa podjednako opipljiva kao i bilo koji drugi mit.

Postoji, pak, u tim mitovima i određeni potencijal. Ako tradicionalno „živeli su srećno do kraja života“ nije na tapetu, jedino što preostaje jeste da sebi samima iskrojimo rasplet. Za razliku od nekolicine prethodnih naraštaja, u nama postoji snažan osećaj za nepravdu, spremnost za prekidanje generacijske traume, mogućnost da sagledamo šta nas čeka ako se nešto ne promeni i, ironično, opet ta mladost i elan koji nam daju mogućnost da neke krive Drine ipak ispravimo.

Naša kriza srednjih dvadesetih, čini se, za sada nije ograničena. Preti da se prelije i na ostatke naših života, na hronično stanje haosa, anksioznosti i nesnađenosti. Ali preti i da postane svojevrsni presedan. Da, kad-tad, zameni sisteme moći i da pripremi teren za empatiju, toleranciju i humanija rešenja za sve one dvadesetogodišnjake koji tek treba da stupe na scenu. 

Kriza srednjih dvadesetih jeste stvarna i može da nas povredi. Ali stvarni smo i mi. Hajde da razgovaramo o tome.