/Za Ivana/
Zapravo – bila je to saga u usamljenosti. Iako je pravio frenetične događaje sa hiljadama ljudi, Ivan je posle svog tog ludila ostajao sam i beskrajno usamljen.
Bio je onizak, golobrad. Mogao je imati petnaest, ali i dvadeset pet. Pravio je gay zabave i odmah me je pitao da li je Mikser House gay-friendly mesto. Da, jeste naravno, ali momče, koliko ti imaš godina i kako možemo da pomognemo. Mesec dana kasnije, tačno u ponoć, Mikser je izgledao kao set za film Džona Votersa. Svetlo, scenografija, visoke potpetice, perike, baloni, jaka šminka, tamne naočare. Ispred Miksera je bio dugačak red. Kostimiranih, veselih, mladih ljudi koji su strpljivo i disciplinovano čekali da uđu unutra. Niko nije mogao bez ulaznice, vladao je savršeni red. Na vratima je stajala Suzana, Ivanova mama. U crnom kožnom outfitu. Prodavala je karte. Ni muva nije mogla da proleti pored nje bez ulaznice. Tona pozitivne energije odmah čim se uđe u grotlo. Savamala je izgledala kao Njujork. Već tokom warm-up-a, euforija u vazduhu. A onda se pojavio on. DJ Ivan. Maskiran u ženu, toliko dobro da nisam verovao da je to ista osoba sa kojom sam dogovarao događaj. U publici trans. S prvim taktovima “I don’t feel like dancing” od kultnih “Scissor sisters”, preko hiljadu ljudi je krenulo da pleše. Ludo i bez pauze, do jutra. Na video bimu je išao spektakularni grafički igrokaz koji je pratio muziku. Zatim su nastupile Drag queens, gutači vatre, razne maskarade… Sve je već bilo toliko dobro da je i Njujork počeo da zavidi, onako, iz daleka. Svaki gost je imao po jednu svetleću traku – crvenu, plavu ili zelenu, koja je označavala status. Crvena da je zauzet i nezainteresovan za vezu, plava da je slobodan, ali da nije baš u fazonu da po svaku cenu stupi u “pregovore”, i zelena da je slobodan i željan da mu se desi nešto novo i nezaboravno. Boje su bile ravnomerno raspoređene. Bilo je puno i prezgodnih hetero devojaka sa crvenim trakama koje su dolazile na žurku upravo zbog bezbednosti. Znale su da ih niko neće dirati i da mogu da plešu celu noć bez problema. I tako je trajalo godinama, svakog meseca novi savamalski praznik ljubavi.
Ivan me je zvao – “imenjače”. Združili smo se, pravili velike planove za dalji razvoj koncepta žurke, ali i ne samo žurke. Pričali smo o gay zajednici u Beogradu i njihovim svakodnevnim problemiama sa kojima su se susretali, a znamo koji su u patrijarhalnoj zemlji Srbiji. Bio sam stariji od njega više od davadeset godina i posle nekog vremena, shvatio sam da je naša komunikacija zapravo podseća na odnos oca i sina. Ivan nije imao oca. Poveravao mi se. Pričao mi je o svom ljubavnom životu, zapravo o svojoj večitoj usamljenosti. Ti razgovori su me asocirali na jedan od mojih omiljenih filmova – snimljenog po romanu Kventina Krispa “The naked civil servant”, sa maestralnim Džonom Hartom u glavnoj ulozi. Bila je to potesna priča o životnom putu mladog gay-a u lučkom gradu u Britaniji. Od adolescencije do starosti. Zapravo – bila je to saga u usamljenosti. Iako je pravio frenetične događaje sa hiljadama ljudi, Ivan je posle svog tog ludila ostajao sam i beskrajno usamljen. Tada smo nas dvojica razgovarali. Među gomilom praznih limenki, neispražnjenih pepeljara, preumornih konobara.
Otišao sam u Sarajevo da otovorim Mikser House. Gay žurke su zamrle u Beogradu. Jedne večeri, Ivan se pojavio na vratima MH Sarajevo. Nije mogao da živi bez energije Miksera. Sarajevo je specifična sredina. Upoznao sam ga sa Halidom, koji je radio PR za nas, koji je takođe pripadao gay zajednici. Ivan je preko njega upoznao sarajevsku gay scenu. Ipak, nije se snašao. Vratio se za Beograd. Putevi su nam se razišli.
Godinu dana kasnije, na mrežama sam video da je izvršio samoubistvo. Zanemeo sam. Pojurio sam da se vidim sa njegovom majkom. Ćutali smo, a oboje smo znali razlog zbog čega je Ivan izabrao ovaj put. Ubila ga je usamljenost. Nemogućnost pripadanja. Znam da je jedno vreme pripadao nama, našoj Mikser zajednici. Krivio sam sebe. Zašto mu nisam posvetio više vremena i pažnje u Sarajevu? Njegov čin je bio i moj poraz.
Godinu dana kasnije, na mrežama sam video da je izvršio samoubistvo. Njegov čin je bio i moj poraz.
Zato idem na Pride. Sa celom svojom porodicom. Zbog Ivana i još mnogo drugih Ivana koji žive teške i stresne živote u ovom gradu i zemlji. Neka bar toga dana svi pomislimo da ima nade da postanemo srećnije i bolje društvo. Makar bila i iluzija, taj dan pobede mora doći. Ivan je sanjao o njemu.
Sine, ne brini, Mikser te nikada neće izdati. Bićeš i ti tog dana tamo sa nama, i gledaćeš nas odozgo, znam. Neka te andjeli čuvaju.
Tvoj Mikser.
