O nama

“Miksovanje duše”: Kada je Šaban Bajramović stao na binu i započeo koncert za dve osobe…

Čini mi se da je jedan susret sa Šabanom pre gotovo 50 godina neverovatan san, da je rad u isto vreme, u istom prostoru sa Bobanom Markovićem pre 20-25 godina nepojaman, da je druženje sa Borom Dugićem dar od boga a da je suživot sa umetnicima poput Katarine Jovanović nestvarna fikcija. No, kada bolje razmislim, to je tačno ono što sam i zaslužio…

Ponekada naiđemo na svoje beleške od pre više godina. One ožive neko prošlo vreme, vreme koje je u nama i koje zapravo sasvim opravdano spada u “Velike priče”. Jedno takvo vreme je vreme “Miksera”, multikulturnog, svenacionalnog prostora koji se gotovo bešumno uvukao u naše živote, da nas obasja zauvek i da ostavi neizbrisiv trag u našim dušama. Pa, prelistajmo malo po neobjavljenim uspomenama koje život znače.

Niš, Dom omladine, neka davna 1975, možda 1976. godina. Rano proleće.

Mahnuo je rukom i jedan od njegovih prijatelja žurno je napustio restoran, seo u rasklimatani mercedes i velikom brzinom se udaljio od Doma omladine. Kroz 30 minuta ispred zgrade je stao autobus, podjednako ruiniran kao mercedes, i iz njega izađoše muzičari sa instrumentima, ozvučenjem, zajedno sa pola Cigan-male sa “šestice” koja se nalazila na putu ka Niškoj Banji

Veče je, improvizovani restoran u “velikoj sali” je prazan. Sedim sa drugom, nema nikoga osim nas. Desetak stolova bez gostiju. Odjednom ulaze trojica muškaraca. Jedan od njih je Šaban Bajramović!

Sedaju blizu nas i počinju da pričaju o običnim stvarima. U jednom trenutku Šaban se okreće i pita: “Jesi li ti onaj mali iz izloga?” (tada je u Nišu postojao izlog “Novosti”, kod robne kuće “Beograd”, u kome su stajale slike istaknutih sugrađana – u to vreme sam ja osvojio nekakve nagrade i bio sam jako “prisutan”).

Iznenadio sam se da Šaban, naš Šaban u belom odelu i sa svim zlatnim zubima u to vreme, zna za mene. Kralj, bog ciganske pesme zna za mene. Da, da, rekoh i spontano mi izlete “šta to vredi kad ne pevam kao ti…”.

U istom prostoru u kome je Franc List održao koncert, svoj program za Sava centar su pripremali Lajko Feliks i Orkestar Bobana Markovića

On je odmah razumeo moje želje, mahnuo je rukom i jedan od njegovih prijatelja žurno je napustio restoran, seo u rasklimatani mercedes i velikom brzinom se udaljio od Doma omladine.

Kroz 30 minuta ispred zgrade je stao autobus, podjednako ruiniran kao mercedes, i iz njega izađoše muzičari sa instrumentima, ozvučenjem, zajedno sa pola Cigan-male sa “šestice” koja se nalazila na putu ka Niškoj Banji. Za tren oka ozvučenje je bilo namešteno, kafana je bila puna, na binu je stao Šaban Bajramović i započeo je koncert za dve osobe!

Naravno, velikom brzinom se raščulo šta se dešava i odjednom su nagrnuli ljudi, atmosfera je uzavrela. Bila je to noć koja se pamti, noć u kojoj je Šaban svirao meni, mladiću iz izloga “Novosti”. Noć koju nosim u sebi i koju nikada nisam javno podelio. Noć koja je obeležila doba moje mladosti u Nišu, jer samo tamo se tako nešto moglo desiti.

A pre dvadesetak godina u zamku Ečka imao sam sedmodnevni kurs flaute, na kome je bilo oko dvadesetoro mladih flautista, studenata i đaka. U isto vreme, u istom prostoru, u kome je Franc List održao koncert, svoj program za Sava centar su pripremali Lajko Feliks i Orkestar Bobana Markovića! Bili smo sami. Mi i oni. I danima smo osluškivali jedni druge, nikada previše blizu, ali sa snažnim osećanjem prisutnosti. Malo smo razgovarali, ali puno, puno smo gledali, slušali, promatrali, učeći jedni od drugih!

Na Mikser festivalu, 11. juna 2016, Boban Marković je sa svojim orkestrom nastupio u čast osamdesetog rođendana pokojnog Šabana Bajramovića. Učinio je to na sebi svojstven način, rasprostirući svoju umetnost sviranja u svim pravcima. Imali smo utisak da prisustvujemo rađanju nekakvog novog muzičkog žanra koji nije ni folk ni džez, koji nosi publiku na sve strane, hvata je u kovitlac i na kraju, plasirajući sve hitove poput “Đurđevdana”, “Kalašnjikova” ili “Čaje šukarije”, drsko kaže u lice: “Da, ova muzika vredi isto koliko vrhunska umetnička ili world, ili jazz, ili blues… To smo mi!”

Petnaestak muzičara je savršeno profesionalno, disciplinovano, naštimovano i besprekorno pratilo ideje svog vođe, dovodeći publiku u kojoj je bilo bar 30 odsto stranaca do potpune ekstaze. Sa pravom.

Iste večeri su Šabanove “Crne mambe” – treća generacija za 35 godina postojanja – pokazale svoj specifični duh, potpomognute sjajnom Sanjom Vučić i njenom savršenom interpretacijom “Đelem, đelem” i izuzetnom, produhovljenom i superiornom Katarinom Jovanović, čija je interpretacija “Kamerav” bila ujedno i vapaj vrhunskog umetnika za čistotom, poštenjem, istinom i unutrašnjom lepotom koju na svaki način srpska provincija želi da joj oduzme.

Ovog puta, sve niti su čudesno povezali Ivan i Maja Lalić, svojim darom da naslute, osmisle i realizuju najraznovrsnije kvalitetne projekte, dokazujući da je lepota življenja i otvaranja novih prostora u savremenom životu sasvim moguća, bez podrške struktura vlasti, čak i u Srbiji

Moram biti još određeniji: Katarina Jovanović je sjajna, velika umetnica, koja je uz to i vrhunski obrazovana i školovana, pa tako stiče apsolutno sve predispozicije da ugrozi pojedine ljude u maloj sredini kao što je naša. Zato se i tabloidne emisije na našim TV stanicama sa radošću obrušavaju na takve. Naravno neuspešno, jer ne slute koja se vrsta energije i moći krije u ličnostima poput Katarinine.

Bora Dugić je svoju frulu izdigao do samih vrhova umetničkih izazova. Tonska lepota, izuzetan talenat, besprekorna moć nad instrumentom, posvećenje, istrajan rad i dubok odnos prema tajnama muzike, doveli su Boru na krov sveta. Koliko ljudi kod nas zna da je Bora snimao i svirao (i još svira) sa Jordijem Savallom, verovatno najvećim poznavaocem i interpretatorom stare muzike u svetu, danas? U svojoj plemenitoj skromnosti, on vam nikada neće reći tu činjenicu, ali zato je na nama, profesionalcima da otkrivamo istinu o čudesnom daru i lepoti sviranja frule Bore Dugića. Hvala ti od srca, dragi Boro, na svemu. Kroz muziku si oplemenio muziku svog naroda i podigao stepenicu civilizacije na našim prostorima na viši nivo!

Božo Vrećo je još jedan od onih koji su uzburkali muzičku scenu u regionu. Svojom pojavom, neobično snažnom harizmom, sasvim posebnim glasom i hrabrošću da prikaže svoje “transrodno” opredeljenje, pomerio/la je granice tolerancije u muzičko-pozorišnom svetu. Publika je sa pravom prepoznala njegovu/njenu iskrenost, prigrlivši ličnost umetnika onakvom kakva ona zaista jeste – nevezana za manifestovanje, već zainteresovana za krajnje ishodište svake umetnosti – lepotu, suštinu i iskrenost. Koncert na Mikser festivalu bio je provokativan, pun naboja i nesumnjivo uspešan, naravno i zahvaljujući grupi Halka.

Mostar sevdah reunion, još jedan od dragih bendova, saradnika Šabana Bajramovića i večita, neponovljiva Esma Redžepova zaokružili su Mikser festival 2016.

I da se vratim na početak priče. Sve što nam se zbiva u životu na ovim prostorima deluje sudbonosno. Kada pomislim na svoje uspomene, čini mi se da je jedan susret sa Šabanom pre gotovo 50 godina neverovatan san, da je rad u isto vreme, u istom prostoru sa Bobanom Markovićem pre 20-25 godina nepojaman, da je druženje sa Borom Dugićem dar od boga a da je suživot sa umetnicima poput Katarine Jovanović nestvarna fikcija. No, kada bolje razmislim, to je tačno ono što sam i zaslužio…

Ovog puta, sve niti su čudesno povezali Ivan i Maja Lalić, svojim darom da naslute, osmisle i realizuju najraznovrsnije kvalitetne projekte, dokazujući da je lepota življenja i otvaranja novih prostora u savremenom životu sasvim moguća, bez podrške struktura vlasti, čak i u Srbiji.