Muk koji je proteklih dana odjeknuo Srbijom ima onoliko decibela koliko i “Krik” Eduarda Munka. Taj krik se spontano pretvorio u mučni eho koji ovih dana čujemo svuda po nesrećnoj zemlji: “Mi smo krivi.” Oni koji godinama upozoravaju da Srbija tone u živo blato poremećenog sistema vrednosti koji je afirmisao razvrat, kriminal i odsustvo bilo kakve empatije oko bilo čega, ne pristaju na ovo olako preuzimanje kolektivne krivice. Ko je onda kriv za smrt naših nedužnih anđela?
Vlast se po ko zna koji put brani zlom Amerikom. Kažu da prošlonedeljni zločini počinjeni nad budućnošću ove zemlje, predstavljaju izolovane slučajeve, tipične za zapadna, dekadentna društva. U konzervativnim, pravoslavnim porodicama bez interneta, to se ne događa. Godine sluđivanja naroda sadističkim medijskim izvrtanjima istine, ovaj put udaraju u hridi užasne antičke tragedije koja nam se dogodila. I koja je juče bar 50 000 gradjana izvela na beogradske ulice. I ko zna koliko još ljudi po gradovima Srbije. Crvena granica je pređena. Oko dece nema pregovora. Apsolutna vlast je i apsolutna odgovornost. Da pojednostavim. Vi, koji vodite Srbiju, vi ste krivi. Sedamnaestoro dece i nešto starijih momaka i devojaka je ubijeno od strane dva mlada bića čiji su roditelji deo vašeg aparata. Oficirski sin i sin naoružanog doktora. Očevi su dodali oružije sinovima ubicama. Vi ste im to omogućili. Princip verovatnosti i nužnosti. Aristotel.
Poruke koje smo juče uveče dobili sa vrha ledenog brega su očekivane. Vlast nije kriva. I nije bilo pedeset, nego devet hiljada ljudi na protestu. Građani, u koje ubrajam i sebe i svoju porodicu, koji su izašli na nemi protest bez sendviča, autobusa i dnevnica su ponovo marginalizovani, kriminalizovani i zasuti pričama o nezabeleženom napredovanju Srbije u svakom segmentu svog bitisanja na mapi Evrope. U Srbiji teče med i mleko, mnogi su ljubomorni, prvo kukakvička opozicija, a onda i zavidljivi region. Nije bilo iznenađenja. Čak je i apologeta vlasti, Nebojša Krstić dosolio priču kako je ovo zapravo jedno veliko skretanje pažnje sa situacije u kojoj se nalaze Srbi na Kosovu. A gde je to kosovario naš porsnuli Idol? Pa na Pinku, naravno. Gde se seirio opušteni, preodgovorni predsednik? Pa na Hepiju, normalno. Podsećam, gašenje obe javne TV kuće, je jedan od zahteva sa jučerašnjeg protesta.
Dakle, situacija u kojoj vlast govori engleski, a opozicija i građani francuski, se nastavlja. Tu dijaloga nema. Srbija je nožem, preciznije – zarđalom kašikom, podeljenja na dva dela. U jednom delu kum predsednika koji vozi Meklaren, kumče koje vozi Lamborgini i nekažnjeno maltretira policiju, a nekada najveći poreski dužnik u zemlji, dvorski medijski mogul gradi Tadž Mahal na Dedinju. S ove naše strane, gleda se samo da se nekako pretekne.
Živimo od uspomena i sve fragilnije nade da ćemo ugledati svetlo na kraju mračnog tunela. Ipak – nada umire poslednja. Jer – nemate vi toliko Meklarena, Lamborginija i stanova u Beogradu na vodi, koliko mi imamo bensedina!
Gde je izlaz? Kažu da se bolest leči onoliko dugo koliko je nastajala. To svakako nije do petka. Iako je petak ozbiljan lakmus za dalje. Kao što je bilo i juče. Zaista mnogo je ljudi juče govorilo zapostavljeni jezik. Francuski. Tiho i sa merom. U nadolazećim danima govorite ga glasnije. Nagovorite i bližnje svoje da ga nauče. Ohrabrite i komšije i prijatelje. Neka progovore jezikom slobode. Budite odlučni, strpljivi i pobedite svoje strahove od polusveta na vlasti. Jer – šta oni još mogu da nam učine, a što već nisu učinili? Gore od pakla koji smo mi preživeli prošle nedelje, a naši anđeli nisu, ne može. Umesto da je bilo obrnuto, ispalo je, na žalost, ovako. Kada roditelj sahrani dete, on je postaje samo prividno živ.
Ema Kobiljski, ta mala heriona slobode i pravde je hrabro istupila pred pomahnitalog ubicu i tako spasila nekoliko života, pre nego što je i sama ubijena. Budimo dostojni njene žrtve. Budimo dostojni naših, palih anđela. To je naša obaveza i naš dug prema njima.
Jezik koji se izučavao u osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”, je francuski. Taj jezik je iznedrio najlepšu parolu revolucije koja je teško prevodiva na druge jezike. Ona glasi: “Egalite, fraternite, liberte“.
Neka je večna slava našoj deci. Dok je nas, biće i vas.
